"Ubistvo menja sve. Niko više nema privatnost, uključujući žrtvu": Veselin Marković o hijerarhiji žanrova protiv P.D. Džejms

Uoči Nove godine objavljen je novi 246-247 broj "Književnog magazina". Novi broj časopisa, kog objavljuje Srpsko književno društvo, donosi tekstove Vide Ognjenović, Ljubinke Perinac Stankov, Dejane Nikolić, Božidara Mandića, Olivere Nedeljković, Nevene Mlinko, Darka Šiškovića, Perice Markova, Ule Han, Natalije Azarove, Eve Harkai Vaš, Gojka Božovića, Milene Đorđijević, Milisava Tešića, Nine Živančević...

Tekst književnika Veselina Markovića „Hijerarhija žanrova protiv P.D. Džejms“, objavljen u novom broju „Književnog magazina“, prenosimo u celosti uz dozvolu uredništva časopisa.

Da li umetnička dela možemo vrednovati po tome kojoj vrsti pripadaju? Teoretičari su vekovima smatrali da možemo, naročito kada je reč o likovnim umetnostima. Na primer, francuska Kraljevska akademija za slikarstvo i vajarstvo je u XVII veku obelodanila sledeću hijerarhiju žanrova: najvrednije su slike sa istorijskom tematikom, a zatim slede portreti, slike sa scenama iz svakodnevnog života, pejzaži, slike životinja i na kraju mrtve prirode.

U književnosti je slično. Po ovakvom načinu razmišljanja, književna dela vrede više ili manje zbog puke činjenice da pripadaju određenom rodu ili vrsti. Nekada su teoretičari tvrdili da je epska poezija vrednija od lirske, i da su tragedije bolje od komedija već samim tim što su tragedije, a u novije vreme, otkako roman preovlađuje, provlači se uverenje da je on važnije ostvarenje od pripovedaka, poezije ili drama, a da su, unutar tog žanra, psihološki, biografski ili istorijski romani automatski vredniji od, recimo, naučnofantastičnih romana, detektivske i špijunske proze ili književnosti za decu.

Danas su teoretičari smotreniji i retko kada ćete naći da neko ovo kaže direktno, ali prećutno je i te kako prisutna ta podela na rezervate. I pisci su je svesni. Stiven King je napisao: „Bio sam postiđen. Proveo sam mnogo godina - previše, rekao bih - stideći se zato što pišem to što pišem.“

Da li je ovakvo vrednovanje tačno? Čitam već nekoliko decenija i ne postoji nijedna književna vrsta koju sam preskočio. Zahvaljujući tom iskustvu, mogu uvereno da kažem: vrednovanje knjiga na osnovu žanra je besmisleno, kao i obično kada je reč o uopštavanjima u umetnosti (ovde je kao začin dodat prstohvat snobizma). Vrednost nekog dela ni najmanje ne zavisi od toga kojoj grupi pripada. Nepopravljiva greška u svakoj hijerarhiji žanrova: ne govori nam ništa o onome što je najvažnije, a to su pojedinačna umetnička dela. Samo za njih možemo određivati estetsku vrednost, a nipošto za čitav žanr.

Ako za rođendan dobijemo tri knjige na poklon - istorijski roman, naučnofantastični roman i dramu - ne možemo unapred znati hoće li estetski kvalitet poštovati taj redosled. Možda hoće, možda neće. I ne može nam u prognoziranju pomoći činjenica da smo ranije već čitali mnoge istorijske i naučnofantastične romane, kao i drame; ništa to ne znači kada je reč o ovim delima. Tek će čitanje pokazati istinu. Nadajmo se da su sve tri knjige odlične, pomislimo kada gosti odu.

U naučnoj fantastici ili detektivskoj prozi zaista ima mnogo loših knjiga - površnih, neuverljivih i nevešto napisanih - ali mnogo loših knjiga naći ćemo i u takozvanoj ozbiljnoj literaturi, samo što su tamo one često veštije zakamuflirane; na primer, pisci se sakriju iza nacionalnih ili društveno-političkih tema, pa kritičari hvale knjigu zbog takvih tema, a ne žele ili ne umeju da primete da je delo estetski loše, što nikakva tema ne može da promeni. Viđao sam da književne nagrade, uključujući one najveće, osvajaju knjige koje su estetski bezvredne, ali presudili su argumenti koji su daleko od umetnosti, dok dela iz „drugorazrednih“ književnih žanrova nisu ni ušla u konkurenciju.

Iako je Kraljevska akademija smatrala suprotno, ja većinu kopnenih i morskih pejzaža iz Holandije u XVII veku ne bih menjao za većinu slika sa istorijskim temama iz bilo koje zemlje.

Ovu hijerahiju dodatno obesmišljava činjenica da su žanrovi porozni i da je mnoga dela teško ugurati u neku fioku. “Solaris” Stanislava Lema je odličan primer. Da li je to delo samo naučna fantastika? Da li suština leži u neobičnim pojavama koje se dešavaju trojici kosmonauta? Ne. Lem je krenuo od njihovih priča i onda je te pojedinačne sudbine podigao na univerzalni nivo. Konvencije naučne fantastike poslužile su mu kao skela da izgradi filozofski roman o ontološkim i gnoseološkim pitanjima. Ko smo mi; šta nas objašnjava; šta znamo o sebi, drugim ljudima i o kosmosu; da li prošlost ikada prođe?

Drugi odličan primer je P.D. Džejms (1920-2014). Kao i Stanislav Lem, ona spada u „manje važnu“ grupu: pisala je detektivske romane. P.D. Džejms je kasno počela da stvara, ali zato nije prestajala sve do smrti u dubokoj starosti. Prvi roman objavila je kada je imala četrdeset dve godine, a poslednji kada je bila čak devedeset jednu godinu stara. To je “Death Comes to Pemberley”; reč je o detektivskom nastavku romana “Gordost i predrasuda”. Ali to je izuzetak, pošto četrnaest od njenih devetnaest romana, kao i mnoge pripovetke, govori o Alanu Dalglišu, inspektoru Skotland jarda. Počinjeno je ubistvo, pa počinje njegova istraga, u kojoj mu pomažu dvoje-troje saradnika, a u međuvremenu će se dogoditi još neki zločin.

Takozvani zatvoren krug osumnjičenih je podvrsta detektivskog romana u kojoj su svi osumnjičeni povezani i sa žrtvom i s mestom dešavanja, svi su imali motivaciju i priliku da počine zločin, a detektiv mora da otkrije ko je od njih ubica. Agata Kristi je često koristila taj obrazac - recimo, “Deset malih crnaca” ili “Ubistvo u Orijent ekspresu” - a P.D. Džejms skoro uvek. Scene za njene romane su: seoska kuća, zatim psihijatrijska klinika, bolnica, institucija za hendikepirane, laboratorija, nuklearna centrala, izdavačka kuća, sud, manastir, muzej, ostrvo... Njeni najbolji romani zato podsećaju na pozorišne predstave i imaju strukturu klasičnih tragedija: kreću se od ekspozicije i zapleta, preko kulminacije do peripetije i raspleta.

Međutim, rešavanje zagonetki i otkrivanje krivca nipošto nije jedino što je važno u njenim knjigama. Ako bih morao da izdvojim jedan kvalitet P.D. Džejms, odlučio bih se za jezik i stil. Takav izbor će sigurno iznenaditi čitaoce koji njenim delima pristupe s predubeđenjem kako izgledaju jezik i stil u detektivskim romanima (istina, to predubeđenje ima koren u iskustvu).
Rečenica je sigurna, razuđena, bogata slikama i značenjima. Autorkin fond reči je ogroman. Pritom, ona nikuda ne žuri. Detaljno opiše svaku prostoriju u koju junaci stupe, kao i onog ko ih tamo dočeka. Njeni junaci se nikada ne kreću kroz prazan prostor. Ti opisi u zbiru ne stvaraju samo scenu već i atmosferu koja prožima likove i fabulu. Ubistva nisu veliko iznenađenje u sumornom svetu psihijatrijske klinike ili izdavačke kuće koja propada.

Primer njenog stila: „Pre nego što se okrenuo prema automobilu, pogled mu je privukao bokor nepoznatog cveća. Blede beloružičaste krunice uzdizale su se iz tepiha mahovine na vrhu zida i nežno podrhtavale na blagom vetriću. Dalgliš je prišao i stao nepomično, gledajući u tišini njihovu nenametljivu lepotu. Prvi put je osetio jasan i varljiv slani miris mora. Po koži mu je strujao topao i nežan vazduh. Iznenada ga je preplavila sreća i, kao i uvek u takvim retkim prolaznim trenucima, bio je začuđen nad telesnom prirodom radosti. Nežno uzbuđenje kretalo se njegovim telom. Već i sam pokušaj da analizira tu radost učinio bi da ona nestane. Ali prepoznao je suštinu, prvu jasnu najavu nakon bolesti da život može biti lep.“

U prvoj polovini ovog pasusa autorka je stvarala književne slike i pritom je upotrebila čak tri čula - vid, miris i dodir - a lako možemo da zamislimo i zvukove prirode koja okružuje Dalgliša. Potom je te čulne slike povezala s duševnim stanjem glavnog junaka.

Ponekad uzmem njena dela - uključujući ona koja sam već pročitao - samo da bih uživao u stilu i jeziku. To mi prija i zbog toga što je književnost u poslednje vreme (bez obzira na to jesu li u pitanju više ili manje cenjeni žanrovi) preplavljena onim što nazivam telegrafski stil. On otprilike glasi: „Otišao sam u kupatilo. Obrijao sam se. Onda sam otišao u kuhinju, a tada je zazvonio telefon.“ Karikiram, znam, ali ne mnogo.

Iz ovakvog stila P.D. Džejms izrasta bogata karakterizacija likova. Svi su oni podrobno opisani i fizički i psihološki. Ne ostaju isti, već se postepeno razvijaju, a katalizator je počinjeni zločin. Ubistvo menja sve. Niko više nema privatnost, uključujući žrtvu. Za osumnjičene ono predstavlja iznenadni „prelazak iz sreće u nesreću“, jer istraga ne otkriva samo zločinca. U njenom toku se pokaže da neki likovi jesu zakonski nevini, ali nisu zaista nevini, jer je njihova prošlost, dotle skrivena, obeležena gresima. Ogrešili su se o moral, pošto ih je vodila pohlepa, mržnja, želja za dominacijom, za seksom, za osvetom ili puka lakovernost. Završetak Dalglišove istrage obično donosi pravdu i ponovo uspostavlja red (premda, u autorkinom svetu pravda i zakoni se ne poklapaju uvek), ali za mnoge likove život više neće biti isti.

U intervjuu za list “Guardian” iz 2011. godine rekla je: „Po meni, karakterizacija je u srcu mojih knjiga. Od samog početka osećam da je suština onog što radim istraživanje ljudske prirode pod napetošću zbog istrage za ubistvo. Takva istraga ruši sve zidove privatnosti koje podižemo oko sebe i pokazuje nas kakvi zaista jesmo.“

Čudno zvuči, ali Dalgliš je često manje produbljen od većine drugih likova, uključujući epizodne. Dobijamo mnogo podataka o njemu, ali ipak mi je teško da ga zamislim. On je tu da razmišlja i rešava tajne.

Važna odlika njenih dela je i uspešno vođen suspens. Na početku je postavljena zagonetka i čitaoci žele da saznaju odgovor. Oni ne mogu znati kakav će razvoj i ishod uslediti, a ipak imaju dovoljno informacija da zamisle mogućnosti. Informacija je ključna reč; pisac dozira šta će i kada otkriti. Ovo možda zvuči isuviše proračunato, ali suspens je deo piščevog zanata.

Vladimir Nabokov je rekao: „Dobar pisac je pre svega mađioničar.“ On je često stvarao suspens u svojim delima. Najčuveniji primer: na početku “Lolite” čitalac sazna da je narator, Hambert Hambert, nekoga ubio, ali do kraja neće saznati ko je žrtva. Naravno, postoje mnogi važniji razlozi da čovek čita “Lolitu”, ali suspens nas uvodi u roman. Čitaočeva pažnja je obezbeđena.

Suspens nalazimo i u najcenjenijim delima. Na početku Prustovog “Traganja za iščezlim vremenom” stvorene su tajne. Čitaoce će neizbežno zainteresovati pitanja iz koje nam se to prostorije pripovedač obraća (na ovo pitanje nikada nećemo dobiti odgovor), šta se dešavalo u svim tim sobama kojih se on priseća, šta ih povezuje, zašto je pomenuto detinjstvo u Kombreu.

Suspens je razlog zašto P.D. Džejms ne mora da žuri, već ima vremena da se bavi deskripcijama i karakterizacijom likova. Prva rečenica romana “Shroud for a Nightingale” glasi: „U jutro prvog ubistva gospođica Mjurijel Bil, inspektorka za obuku u Državnom savetu za akreditaciju bolničarki, probudila se nedugo nakon šest sati, a dočekala ju je troma, ranojutarnja pomisao da je to ponedeljak, dvanaesti januar, dan za inspekciju u bolnici Džon Karpendar.“

Suspens je odmah stvoren, čitalac je ulovljen, pa autorka potom polako opisuje kako Mjuriel leži u krevetu i sluša prve jutarnje zvukove (ustane tek na sledećoj strani), kako ispija čaj sa Anđelom, ženom s kojom živi, onda saznamo njihov istorijat, kao i kakve su vremenske prilike, čitamo kako je izgledala vožnja do bolnice... Da li sve ovo znači da je Mjuriel važan lik? Pokazaće se da je ona imala ulogu da nas uvede u roman, pruži nam osnovne informacije i počne da stvara atmosferu; nakon što prisustvuje ubistvu, neće se više pojaviti sve do samog kraja, a Anđela ni toliko.

Suspens, jasna fabula i dramska struktura stvaraju dinamiku i čvrstu kompoziciju, što je još jedan kvalitet njenih knjiga. To je dragocen kvalitet, jer je upravo nedostatak čvrste kompozicije boljka mnogih savremenih romana. Oni često počnu odlično, ali nakon pedeset ili sto strana osetim da se tekst zaglibio i da meandrira, pa posumnjam da neke epizode nisu nužno povezane sa celinom, da su nepotrebne cele scene, kao i neki od likova. Mnoge od ovih sumnji se na kraju pokažu tačnim, te pomislim da je taj roman zapravo razvučena pripovetka. Bolje bi bilo da je ostao pripovetka, jer se u tom razvlačenju izgubila dinamika, kao i nit vodilja. Kritičari to vole da nazivaju široka slika likova i događaja, ali ja to vidim kao razvodnjavanje.

Koji su nedostaci knjiga P.D. Džejms? Mnogi detektivski romani imaju isti problem: završetak nije uverljiv. Pisci stvore komplikovan zaplet, ali zato imaju probleme s raspletom. To zna da se desi i ovoj autorki. Povremeno se pokaže da motivacija za zločin nije ubedljiva; ne mogu reći da je takav sled događaja nemoguć, ali znatno više sam očekivao. Nije ni čudo što je krivac ostao nepoznat sve do kraja. Takođe, autorka ponekad odlazi u suprotnu krajnost od telegrafskog stila. Istina, opisi prostorija u kojima likovi žive govore o osobinama vlasnika, ali povremeno su nepotrebno dugački i samodopadljivi. U književnosti je manje ponekad više; veći efekat postignemo ako se usredsredimo na tri-četiri najslikovitije odlike, nego ako opisujemo deset. Još jedan problem: zatvoren krug osumnjičenih postane monoton obrazac nakon nekog vremena. Imam utisak da autorka prečesto rešava isti matematički problem, samo s različitim brojevima.

Kvaliteti njenih najboljih knjiga znatno prevazilaze ove slabosti. Romani gde je i epilog odličan jesu pomenuti “Shroud for a Nightingale”, zatim “Original Sin”, “A Certain Justice” i “Death in Holy Orders”. Ako su ovi iz nekog razloga nedostupni, evo još dva predloga: “The Black Tower” i “Devices and Desires”.

S druge strane, ne bih preporučio romane “Cover Her Face”, “A Taste for Death”, The Private Patient” i “The Murder Room”.

P.D. Džejms je jedan od primera koji pokazuju da hijerarhija žanrova ništa ne govori o književnosti, već je samo predrasuda.