Morala sam da napišem ljubavnu priču o dve Britanke koje su dale život za srpsku vojsku: Britanska novinarka Vendi Mur govori za Novu

Britanska novinarka Vendi Mur napisala je istoriografsku, ljubavnu priču o britanskim humanitarkama Veri Houm, koja je bila poznata kao Džek, i Evelini Haverfild Iv, u knjizi "Džek i Iv" koju je objavila “Laguna”.

Džek je napustila glumačku karijeru da bi postala šoferka i mehaničarka. Evelina Haverfild je bila klasična lepotica, ćerka škotskog barona i četrnaest godina starija od Džek. Upoznale su se 1908. godine, zaljubile se, živele zajedno i bile istaknute sifražetkinje, deo ženskog pokreta “Suffragette” koji se zalagao za žensko pravo glasa u Velikoj Britaniji krajem 19. i početkom 20. veka. A Prvi svetski rat osetile su kao poziv da i same služe uzvišenijem cilju.

Vendi Mur, britanska novinarka i spisateljica u razgovoru za Nova.rs otkriva zašto je napisala ovu fascinantnu priču o dve heroine koje je ratni put doveo u Srbiju, gde su i ostavile živote boreći se i spašavajući naše vojnike i decu od tifusa.

- Ovo je drugi put da dolazim u Beograd, prvi je bio kada sam istraživala građu za knjigu. Veoma sam uzbuđena što je roman konačno pred publikom u Srbiji jer mi je veoma važno da do vas dođe moja priča o Džek i Iv.

Mur je novinar po vokaciji, ali već godinama piše knjige o medicinskoj i ratnoj istoriji, naročito o ženama.

- Pre „Džek i Iv“ pisala sam o sifražetkinjama. Na fotografijama sam videla Džek, u šoferskoj uniformi. Bila je šofer Emeline Pankherst, koja je bila vođa pokreta. Ona je vozila devojke na proteste. Džek je bila ponosna, nasmejana i bilo mi je fascinantno ko je ta žena šofer u vreme kada dame nisu ni vozile. Počela sam da istražujem o njoj i došla do priče o Džek i Iv, o tom pokretu, ali i radu i zalaganju u Prvom svetskom ratu kao i njihovom dolasku u Srbiju - kaže književnica.

Vendi smatra da je njena priča važna iz više razloga, a jedan od njih jeste i taj što su Džek i Iv bile ljubavni par.

- Bilo je veoma retko u to vreme da žene budu otvorene o svojoj vezi. Mnogo njih je živelo zajedno zbog različitih razloga - ekonomskih, ljubavnih, ali to nije bilo javno. Međutim, Džek i Iv su bile veoma otvorene, Džek je pisala ljubavna pisma Iv, živele su zajedno, imale su zajednički krevet sa inicijalima na svakoj strani… Borile su se za to da budu svoje. Zanimljivo je da nisu imale problema zbog toga. Većina shvatala kakva je priroda njihove veze, mislili su da su dobre prijateljice. Samo bliski ljudi su znali.

Džek i Iv su htele da budu blizu akcije

Kad je počeo Prvi svetski rat Džek i Iv su stupile u misiju Bolnice Škotlanđanki, namenjenoj Srbiji i ubrzo se našle na našem tlu, navodi naša sagovornica.

- Sve o njihovom dolasku u Srbiju bilo je novo za mene. Moja prethodna knjiga bavila se Britankama koje su osnivale bolnice kako bi pomagale vojnicima, ali nisam znala za one koje su dolazile u vašu zemlju. Naša vlada nije želela da žene pomažu uopšte, niti da se mešaju u “muške” stvari. Ali, Džek i Iv nije moglo ništa da spreči da budu i na ratištu. Zato su stupile u misiju Bolnice Škotlanđanki koju je vodila Elsi Inglis. Regrutovala je lekarke, medicinske sestre i sve žene koje su želele da pomognu vojsci - objašnjava Mur.

S obzorom da britanska vlada nije želela pomoć, Inglis ju je ponudila Francuskoj, Belgiji i Srbiji:

- Džek i Iv su želele da dođu baš u Srbiju. Nisu znale ništa o vašoj zemlji. Želele su da budu blizu akcije, ali pre svega da pomognu. Bilo je mnogo vesti o epidemiji tifusa u Srbiji. Stigle su ovde 1915. Radile su u nezamislivim uslovima, pomagale da se uspostave i vode bolnice za ranjenike i obolele od tifusa. Džek je postala vozač sanitetskih kola i pod paljbom artiljerije i pušaka dovozila ranjenike s prvih linija fronta. Bile su jedine koje su na linijama fronta pomagale vojnicima. Bilo je zastrašujuće. Britanska vlada je želela da ih vrati jer je bilo previše opasno, međutim one su odbile dok nisu dobile garancije da će i srpska vojska biti bezbedno prevezena.

Vendi Mur dodaje da je važno to što su dokazale da žene mogu sve što i muškarci - bilo da voze ambulantna kola, vode vojne bolnice, postanu ratni zarobljenici ili da nose oružje. Zbog toga što je život i srce dala za srpske vojnike i siročad, Dom zdravlja u Bajinoj Bašti i danas nosi ime po Evelin Haverfild.

- I jedna ulica je nosila njeno ime, ali su je preimenovali, mada sam čula da se ponovo pišu peticije da se vrati prvobitan naziv. Evelin je bila među prvim medicinskim sestrama koje su pritrčale u pomoć ranjenoj Srbiji. Bila je u svakodnevnom kontaktu sa ranjenim vojnicima i bolesnicima. Brzo je savladala osnove srpskog jezika i potpuno se saživela sa novom sredinom i njenim narodom. Ostalo je zapamćeno da je u vreme nestašice hrane znala da se obuče poput seljanke, ode na pijacu, proda nešto od svog ličnog zlatnog nakita i za taj novac kupi ranjenicima najneophodnije namirnice. I radila je tako dok je imala šta da proda. Nakon invazije Nemačke početkom 1916. godine Evelin se vraća u Englesku i izveštava o stanju u Srbiji - ukazuje Mur.

Ali, 1919. Evelin se, ipak, vratila u Srbiju, zemlju koju je smatrala domom. Preminula je 21. marta 1920, a sahranjena je u porti crkve Svetog proroka Ilije u Bajinoj Bašti.

- Kada sam bila u Bajinoj Bašti upoznala sam ljude koji je i te kako pamte i zahvalni su joj. I mislim da je više zapamćena u Srbiji, nego u Britaniji, nacionalni je heroj u vašoj zemlji. Mnogo ljudi mi je pomoglo da napišem ovu priču. Sa suprugom sam proputovala Srbiju, išli smo svuda gde su one bile. To neverovatno putovanje sam završila na grobu Iv. Bilo je vrlo emotivno, ali sam bila srećna što sam tu o što je ljudi i dalje pamte.

Dužne smo da se sećamo hrabrih žena

Nažalost, mnoge ženske priče iz istorije su zaboravljene, zbog čega smatra da je neophodno govoriti o tome.

- Žene sifražetkinje su bile spremne da daju živote za to da dobiju pravo glasa. Dužne smo da ih se sećamo i da im budemo zahvalne. Mnoge žene se i dalje bore za osnovna prava u svetu. Još je mnogo posla pred nama. Mislimo da smo jednake s muškarcima, ali svesne smo da, ipak, ne dobijamo isto što i oni. Džek i Iv su podsetnik na to da žene mogu sve. Nisu se plašile, pratile su osećaj i radile šta su htele. I sve su mogle!

Mur priznaje da u knjigama donosi važne istorijske priče koje treba ispričati, ali želi i da čitaoci osete jaku emociju koju je imala dok je saznavala o tim storijama.

- Priča o Džek i Iv ispunjena je tragedijom, tugom, opasnošću, hrabrošću, ali i komičnim elementima. Sve te emocije želim da osete čitaoci. Najvažniji mi je osećaj ponosa zbog svega što su te žene učinile. Evelin je dala život za Srbiju. Zaista su me inpirisale i nadam se da će i druge žene. Volela bih da čitaoci “Džek i Iv” uživaju u avanturi, ali i u ljubavnoj priči dve žene, dve zemlje i dva naroda. Mislim da mnogo toga možemo još uvek od njih da naučimo.

Na pitanje da li u današnje vreme vidi heroine poput Džek i Iv, odgovara potvrdno.

- Naravno, samo u drugim okolnostima. Jedna od njih je Greta Tunberg, a takođe među političarkama ima onih koje se bore za svoja uverenja. U Kamali Haris vidim hrabrosti i upornost. Žene svuda u svetu ne prestaju da se bore za glas i mislim da je to važno istaći - kaže naša sagovornica.

Vendi Mur priznaje da nije mnogo znala o Srbiji kada je otkrivala priču o Džek i Iv.

- Zanimljivo je da sam pronašla u spisima i pismima da su one, ali i druge žene koje su došle u Srbiju, osetile snažnu vezu sa vašim narodom. Kada su došle, vojnici su bili iznenađeni i neprijatni prema njima, ali su veoma brzo pronašli zajednički jezik i postali skoro porodica. Bile su iznenađene. Mislile su da je Srbija divlja zemlja, ali kada su stigle, pisale su o veoma toplim ljudima, nežnim. I ja sam dosta toga o Srbiji saznala od njih. Nisam znala šta da očekujem kad sam prvi put dolazila. Međutim, bili su svi tako gostoljubivi, želeli su da mi pomognu. Vaša zemlja je predivna.

Bonus video: Dragan Markovina