Važno je zvati se Dilan: Lektira za ovu nedelju

Manon Stefan Ros, „Plava knjiga Neba“, Partizanska knjiga, 2023.Pod senkom pretnje totalnim nuklearnim uništenjem i na svetlu svakodnevne bitke za opstanak u mestu Nebo, Rouena i Dilan punih osam godina grade novu normalnost u kojoj žele da istraju makar zbog knjige koju zajedno pišu, zavetujući se da neće gledati u tekst onog drugog. „Plava knjiga Neba“ njihov je projekat beleženja najnovije istorije Velsa, javne i privatne, u svesku čije su korice crne kao Biblija, kako bi rekao velški pesnik Dilan Tomas, kog citira njegov imenjak, prerano sazreli tinejdžer.„Ona će pisati o starim vremenima i Kraju, a ja o sadašnjosti, o tome kako živimo“, kaže sin žene koja je nakon eksplozije prve nuklearne bombe iz obližnje biblioteke uzela putopise, klasike i knjige na velškom. Prigrlivši novo doba kao šansu da se vrati nikad savladanom maternjem jeziku, Rouena se u okolnostima svakodnevne bitke za hranu i ogrev posvećuje velškim rečima ispisanim iznad kamina: „Adwaen znači prepoznati. Digofaint znači gnev. Einioes znači životni vek“.

Iako uvereni da su ostali sami na svetu, majka i sin dugo odbijaju da išta uzmu iz napuštenih kuća, sem ako su u pitanju „zaista važne stvari, poput šibica, otrova za pacove ili knjiga“. I pored mora živopisnih detalja postapokaliptičkog preživljavanja i strašnih izazova izolovanosti, roman Manon Stefan Ros zapravo je alegorija o opstanku velške istorije, književnosti i kulturnog identiteta.„I nikakvu neće smrt imati vlast“: naslov čuvene pesme Dilana Tomasa kao da nudi rezime romana o Severnom Velsu, napisanog na velškom i objavljenog 2018, iste godine kad nastupa Kraj, nestanak digitalne civilizacije i početak čitanja sopstvene tradicije i kulture sa dubokom empatijom i razumevanjem.Danilo Đoković, „Zbogom, Dilane!“, PPM Enklava, 2023.Princ detekcije Dilan Dog, prvosveštenik paranormalnog, bivši alkoholičar, ukleti istražitelj koji svira klarinet i fatalni obožavalac žena dobio je ime po velškom pesniku Dilanu Tomasu, a jedan od svojih filmskih likova po Rupertu Everetu; završio je, makar privremeno, kao lozinka i motiv pesničkog prvenca Danila Đokovića. „Svet bi bez gradova i govora / bio jednako težak“, zaključuje lirski subjekt koji sa Dilanom deli i melanholiju svakodnevnice, i euforiju izazovnih slučajnosti.U nešto manje od pedeset pesama, kreira se laserski snop iluzija sa kojima se bori i poigrava identitet u procesu sazrevanja, očekivano razapet između rekapitulacije mladalačkih fantazija o paralelnim svetovima strahova i avantura s jedne, i uvida u tajne moći autorstva strip crtača koji vlada dimenzijama prostora i vremena s druge strane.

U Đokovićevoj poeziji piše se o begu kroz zakrivljeno vreme, kroz epizode ukradenih stripova u nastavcima: veštice plivaju leđnim stilom duž Temze, pešaci „odlaze neparnim korakom / sveže otisnuti sa Hoperovih platna“, a sa radija se čuje „geometrijski bluz“. Po rečima tvorca, Ticijana Sklavija, Dilan štiti manjine i različitosti, upozoravajući nas da opasnosti i rizici ponajviše potiču od nazovi-normalnosti. U pesmama koje okupljaju Dilanove velike ljubavi Anu Never, Lili Konoli, Bri i Marinu junak stripa je nesiguran zbog svog nesavršenog tena, ali će „zaploviti ka obali Munlajta / dok u staklu gori svet“.Bonus video: Izjava Dragana Bjelogrlića na specijalnoj projekciji Čuvara formule