Za ovu nedelju vam preporučujemo knjige „U kasno ljeto“ Magdalene Blažević i "Mlekadžija" Ane Berns.
Magdalena Blažević, „U kasno ljeto“, Booka, 2022.
U kasno leto, kad odmakne avgust, vazduh se puni sećanjima i iščekivanjima – makar kod Foknera, čijim citatom počinje roman o centralnoj Bosni. Bezmerje utisaka koji prethode smrti i tragediji neće moći da potisnu patnju, ali će sećanje glavne junakinje obojiti u nijanse podnošljivog.
Kao Tarkovski, Magdalena Blažević slika Ivanino detinjstvo, sa identičnom svešću da su detinjstvo i rat najoštriji kontrast. Rat, međutim, nije vreme kad sve stane, već vreme u kom se sve kobno ubrzava: slika sveta postaje ekran jarkih boja koje prete da se izliju u život i udave ga.
Prvo lice Ivanine povesti jeste lice nevinosti i lice direktnog suočenja. Ono precizno registruje prelaz iz sveta mirisa ruža i mleka skuvanog sa šećerom u miris „čađi, užeglog ulja i vlage“: jer to je prelazak iz mira u rat, iz svoje kuće u tuđu, privremenu. Magdalena Blažević sablasno sabrano i egzaktno evocira prizore opustelog sela i zamandaljenih kapija oko kojih se viju „sitne ruže puzavice“; posmatra uporne kapi koje razmiču crepove na krovovima, skreće nam pažnju na iz detinjstva znane „smeđe deke s tigrovima“ kojima se zastiru prozori: „iako su zaključane, život u ostavljenim kućama tek počinje“, jer ih kolonizuju mravi, termiti, pauci i miševi.
Posle stradanja i smrti, kuća će opet da miriše kao nekad, „na špajz, vanilin šećer i limun“, a sve što ostane posle rata, patnje i ubijanja odzvanja gorčinom i kao kamen teškom rezignacijom.
Ana Berns, „Mlekadžija“, Akademska knjiga, 2023.
Klaustrofobija adolescencije – to je dobar, ali ne i dovoljno tačan opis Bukerovom nagradom ovenčanog romana Ane Berns, jer izostavlja ono što oštroumna naratorka naziva „psiho-politička atmosfera“. To je stanje sveta u kom se i čajevi dele na „lojalne“ i „izdajničke“, u kom se pripadnost do te mere „nijansira“ da sve gubi i ime i oblik. Takav je samo prvi, varljivi utisak: to što likovi nemaju vlastita imena ne znači da su bez identiteta i bez čvrste, često neželjene, ukorenjenosti u zajednici – jedan se čak zove „možda-momak“, jedan je „treći zet“, glavna junakinja i vlasnica priče u prvom licu je „srednja sestra“. Imena koja deluju nešto sugestivnije nose zlokobne pojave kakve su Neko Mekneko, nasilnik kog je naratorki namenila majka, i Mlekadžija, odmetnik i paramilitarac koji želi da je prisvoji.
Roman prohodnog toka svesti vodi nas kroz urbanu ratnu zonu Severne Irske sedamdesetih godina, kroz koju je opasno hodati ako u hodu čitate i učite kao što čini osamnaestogodišnja heroina, koja izbegava književnost dvadesetog veka najviše zato što pripada njenom vremenu. Bezizlaz političkih podela prepliće se sa mladalačkom pobunom protiv brutalne apsurdnosti sveta odraslih u kom je glavna junakinja grđena i praćena, seksualno uznemiravana, izlagana prismotri i poruzi. Ona shvata da reč „stid“ i „izvini“ njena zajednica ne ume da izgovori ni da izrazi, da njena pedesetogodišnja majka, koja je rodila desetoro dece, svoje opsesivne molitve crpe „ne iz glave pune gluposti već iz glave pune briga“.
Glavna tema uzbudljivog i turobnog „Mlekadžije“ su umnožena lica totalitarne kontrole: ona je bolno prisutna u svetu politike i religije, klasnih i socijalnih odnosa, rodnih uloga i efikasnih tradicijskih ponavljanja u metodama zarobljavanja pojedinca.
Bonus video: Bibliotekari u Zaječaru na genijalan način približavaju knjige deci
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar