2
Samo nekoliko pisaca je pratilo format kratke priče podjednako temeljno tokom života kao kanadska autorka i dobitnica Nobelove nagrade, Alis Manro, koja je preminula juče u 92. godini.
Iako su Alis Manro u njenim ranim godinama izdavači pritiskali da bi trebala da se koncentriše na pisanje romana, nikada joj nije bio blizak taj žanr. Njen jedini pokušaj, „Životi devojaka i žena“ (1971), tačnije se može opisati kao zbirka međusobno povezanih priča. Tokom svoje karijere, razvila je ovu metodu preplitanja priča i povezivanja tema i likova. Najpoznatiji primer je u knjizi „„Šta umišljaš ko si ti“, koja je bila nominovana za Bukerovu nagradu 1980. godine.
Za Manro, pisanje kratkih priča je bilo rezultat praktičnih razloga, a ne izbora. Kao Alis Lejdlou, osvojila je stipendiju na Univerzitetu Zapadnog Ontarija, ali ga je napustila posle dve godine kako bi se udala za Džejmsa Manroa kad je imala 20 godina. Rodila je svoje prvo dete sa 22 godine i kasnije igrala važnu ulogu u vođenju knjižare u Viktoriji, u Britanskoj Kolumbiji, sa svojim suprugom.
Pokušavajući istovremeno da postane spisateljica (objavila je svoju prvu priču u studentskom časopisu 1950. godine i prodala tekst Kanadskom javnom servisu 1951. godine), nije imala vremena za pisanje romana. Kratka priča je bila jedino rešenje.
Redovno upoređivana sa Čehovom i Gijom de Mopasanom, Manro je bila radikalnija nego što ta poređenja sugerišu. Ne samo da stalno zbunjuje čitaoca i njegova očekivanja o likovima i njihovim postupcima, već i spaja nekoliko narativnih niti zajedno, u jednoj priči kombinujući nekoliko zapleta.
„Džakarta“ (iz „Ljubav dobre žene“, 1998) je dobar primer ovog metoda, koji je izazivao čest doživljaj u javnosti da su njene kratke priče romani u minijaturi. „Džakarta“ počinje sa Ket i Sonjom na plaži sa bebom, pokušavajući da izbegnu osuđujuće poglede grupe preterano brižnih majki. Ket i Sonja, za razliku od njih, raspravljaju o D.H. Lorensu i sopstvenim životima, očigledno ove dve nezavisne žene žele više od života nego što brak i majčinstvo nude.
Ovo je bio poznat teren za Manro, koja je opsežno pisala o seksualnom buđenju žena, begu od dosadnih i politički nekompatibilnih supruga, i bolnoj separaciji od dece. Njena iznenađenja leže u lukavom suprotstavljanju i skandaloznoj iskrenosti. U „Pet tačaka“ (u knjizi „Prijatelj iz moje mladosti“, 1990), Marija, usamljena učenica, izaziva bankrot svoje porodice imigranata koristeći novac iz njihove prodavnice kako bi platila lokalnim dečacima za seksualne usluge.
Manro je rekla o svojoj fikciji: „Uvek postoji polazna tačka u stvarnosti.“ Njena sopstvena polazna tačka bila je grad Vingam u Ontariju, gde je rođena. Veći deo njene fikcije tesno je povezan sa malim seoskim zajednicama u oblasti sa kojima se identifikovala (jednom je opisala sebe kao „vaspitanu da bude žena farmera“).
Nakon udaje za Džejsma 1951. godine, Manro se odselila, prvo u Vankuver, ali nakon razvoda 1972. godine vratila se u Ontario, gde je na kraju sa svojim drugim suprugom, geografom Džeraldom Fremlinom, za koga se udala 1976. godine, nastanila u Klintonu, samo oko 30 kilometara od rodnog mesta.
“Pogled iz kamenog zamka” (2006) sadrži neke od najličnijih priča Alis Manro, koje dolaze iz materijala na kojem je radila godinama o svojoj porodičnoj istoriji. To je priča o lozi iz koje potiče, ali to je i neka vrsta ljubavnog pisma Ontariju, zapis o nestajućim gradovima i načinu života koji više ne postoji.
Kao piscu koji je cenjen među piscima, Manro je stekla međunarodnu kritičku pažnju kada su njeni radovi počeli da se pojavljuju u “Njujorkeru”, 1977. godine. Njeno poslednje delo, “Goli život” (2012), objavljeno kada je imala 81 godinu, bilo je jednako dobro primljeno kao i sva ostala. Zapravo, otvarajuća priča i iskrene refleksije o smrti i demenciji sugerišu da je spisateljica ostala nepromenjena starenjem. Ali ona je izbegavala svetlost reflektora, tvrdeći da je saznala za svoje nominacije za Nobelovu nagradu, koja joj je dodeljena 2013. godine, samo dan pre nego što je nagrada objavljena.
Uručena joj je Nobelova nagrada zbog „izvanrednih pripovedačkih sposobnosti, ostvarenih u pripovetkama, žanru koji je Akademija retko nagrađivala“, stajalo je u obrazloženju Nobelovog komiteta.
Pored romana „Životi devojaka i žena“, koji je kod nas preveden tek 2011, na srpski su u izdanju „Agore“ objavljene i zbirke priča: „Bekstvo“ (2004), „Previše sreće“ (2011), „Goli život“ (2013), „Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, brak“ (2014) i „Ljubav dobre žene“ (2018).
Zbirke pripovedaka Alis Manro tri puta su dobijale nagradu Gavernor – najprestižnije književno priznanje u Kanadi. I to „Ples srećnih senki“ iz 1968, „Šta umišljaš ko si ti“, objavljen deceniju kasnije i „Napredovanje ljubavi“ iz 1986. godine. Priznanje Giler dobila je za „Ljubav dobre žene“ i „Bekstvo“. Još 2009. ovenčana je Međunarodnom Bukerovom nagradom.
Iza Alis Manro, ostale su njene tri ćerke: Šila, Dženi i Andrea.
Bonus video: Pisac Vladan Matijević
