0
Jedan od najvećih filmskih reditelja i scenarista Bob Rafelson preminuo je u 89. godini.
Rafelson je umro u svom domu u Aspenu kasno preksinoć, okružen porodicom potvrdila je za agenciju AP rediteljeva supruga Taurek.
Maltene prva asocijacija na Rafelsona jeste da je posredi bio jedan od poslednjih autentičnih holivudskih junaka, koji je utro put novoj eri američke kinematografije. Zahvaljujući Rafaelsonu dotadašnji klasični studijski sistem poklekao je pred buntovnom novom generacijom stvaralaca jedinstvenog filmskog jezika, kakvi su bili Martin Skorseze, Brajan de Palma, Frensis Ford Kopola i Stiven Spilberg. Otuda i ne čudi što je Frensis Ford Kopola nazvao svojevremeno Boba Rafelsona „jednim od najvažnijih filmskih reditelja 20. veka“, a filmovi američkog reditelja presudno su uticali na opus Kventina Tarantina ili Vesa Andersona.
Bob Rafelson je bio gost Beograda prvi put 1972. godine, da bi potom tri i po decenije kasnije, 2007. godine ponovo došao u srpsku prestonicu, na 35. Fest.
Bob Rafelson je rođen u Njujorku 1. februara 1933. godine u radničkoj, jevrejskoj porodici. Međutim, rođak mu je bio scenarista Samson Rafelson koji je potpisao predložak za prvi zvučni film u istoriji „Džez pevač“. A dok je bio u vojnoj službi u Japanu očarali su ga tamošnji filmovi, posebno Ozuova „Tokijska priča“.
Još kao srednjoškolac napustio je roditeljski dom tragajući za uzbuđenjima. I svašta je radio kako bi preživeo – bio je kauboj, rodeo jahač, džez muzičar, di-džej, lutalica, mornar, vojnik, studirao je filozofiju… Ali, žudeo je za velikim platnom.
Nakon što je završio koledž Rafelson se oženio svojom srednjoškolskom ljubavlju Tobi, koja je počela da radi kasnije kao dizajner produkcije na setovima njegovih filmova. Karijeru je započeo na televiziji, pišući scenarija za TV programe kao što su „The Witness“ i „The Greatest Show on Earth“.
Ali, prvi uspeh stigao je sa šou programom „The Monkees“. Sama ideja da jednim TV programom predstavi istoimenu muzičku grupu, kako je često isticao, prethodila je onome što su radili Bitlsi, naročito sa svojim filmom „A Hard Day’s Night“. Više od dve godine emitovao se ovaj šou i tada se prvi put, osim kao scenarista oprobao i kao reditelj, a dobio je i EMI nagradu.
Slavna američka pop-rok grupa, po kojoj je šou nosio ime, pojavila se i u njegovom dugometražnom igranom prvencu „Glava“, koji je 1968. označio početak plodonosne saradnje sa Džekom Nikolsonom u ostvarenju koje je predstavljalo parodiju na ratne filmove i svrstan je u najbolje predstavnike takozvane „poetske anarhije“ šezdesetih i sedamdesetih.
Jedan od najcenjenijih filmova u istoriji kinematografje – „Pet lakih komada“, s Džekom Nikolsonom i Karen Blek snima 1970. godine, a upravo to ostvarenje označilo je početak renesanse američke kinematografije, i uvod u važnu deceniju za razvoj Holivuda. Tada je dobio i dve nominacije za Oskara – za najbolji film i scenario, čiji je bio koautor. Upravo tokom te sedme decenije Rafelson je važio za glasnogovornika intelektualaca i umetničkog vagabunda.
Još jedan zanimljivi ekspoze o američkoj pop-kulturi bio je i naredni film „Gospodar Marvinovih vrtova“, ambiciozna studija ljudskih karaktera i američkog društva prikazana kroz priču radio-voditelja (Džek Nikolson) odlučnog da utiče na život svog brata (Brus Dern).
Rafelsonova kompanija „BBS“ producirala je i popularni film Pitera Bogdanovića „Poslednja bioskopska predstava“, potom „Sigurno mesto“ Henrija Džegloma, kao i rediteljski prvenac Džeka Nikolsona, ali i „Goli u sedlu“ Denisa Hopera.
Od svog vernog saradnika Nikolsona nije odustao ni kada je radio rimejk filma iz 1946. godine „Poštar uvek zvoni dva puta“. Za ovaj, svoj drugi „film života“, posle „Pet lakih komada“, angažovao je i Džesiku Lang.
Priča kultnog filma iz 1981. godine, rađena po istoimenom romanu Džejmsa M. Kejna, počinje da se plete kada u malu tavernu Nika Papadakisa usred američke nedođije dolazi stranac koji naručuje doručak ali nema para da ga plati. Grk mu ipak daje hranu, ali zauzvrat traži da ovaj počne da radi za njega. Frenk pristaje i počinje da radi kao fizički radnik. Ali, spanđa se ubrzo sa suprugom vlasnika taverne Korom, i jedan od najupečatljivih momenata „Poštara“ jeste čuvena scena seksa na kuhinjskom stolu, kada Nikolson i Langova vode ljubav uprljani brašnom. Mnogi su, zbog uverljivosti glumaca, godinama spekulisali da su Langova i Nikolson istinski vodili ljubav…
Rafelson je bio preke naravi i često je imao nesuglasice s autoritetima, koje su se neretkko završavale pesničenjem. U vojsci je, tako, udario pretpostavljenog pa je umalo završio na vojnom sudu, a čak je i u Holivudu fizički nasrnuo na producenta „Foksa“, kada je ovaj došao na snimanje filma „Brubejker“. Taj sukob ga je, međutim, skupo koštao, jer su mu producenti dali otkaz i posao poverili Stjuartu Rozenbergu.
Upliv u komercijalni film, jedan od retkih u karijeri, Rafelson je načinio s trilerom „Crna udovica“ (1987).
U filmografiji kao najveći promašaj u karijeri iako sa Nikolsonom u glavnoj ulozi i scenaristom „Pet lakih komada“ Kerol Istmen kao autorom, bila je komedija „Čovek nevolja“. Kao što je zarada izostala za taj naslov, nije je bilo ni 1997. sa porodičnom triler-dramom „Krv i vino“, u kojoj je opet igrao Džek Nikolson.
– Možda sam u jednom trenutku pomislio kako sam ja pokrenuo njegovu karijeru, ali bilo je obrnuto. Zahvaljujući Bobu ja imam karijeru – kazao je Džek Nikolson magazinu „Eskvajer“ 2019. godine.
Često je govorio kako će smatrati svoju karijeru uspešnom, ako mu pođe za rukom da snimi deset filmova. I taj desti naslov uspeo je da izgura 1998. godine, snimivši „Pudl springs“ za HBO.
Iza njega su i naslovi, poput „Naknadne misli“, „Erotskih priča“, „Bez dobrog dela“…
Najponosniji je, kako je istakla njegova supruga, bio na ostvarenje iz 1990. „Mesečeve planine“, biografskom filmu u kojem je doneo priču o dvojici istraživača, koji su tragali za izvorištem Nila, a glavnu rolu igrao je Ričard Barton. Čitavih deset godina utrošio je na snimanje tog filma.
I sam je bio avanturista, obilazeći i istražujući Maroko, Indiju, jugoistočnu Aziju, Meksiko, Gvatemalu… Zapravo, čitavog života je putovao i trudio se da od 12 meseci, bar pola godine provede negde diljem sveta.
– Nije voleo ništa više do da nestane u čudnim „džepovima“ sveta – kazala je Taurek Rafelson.
Pre više od dve decenije Rafelson je napustio Holivud kako bi se posvetio porodici, supruzi Taurek i sinovima Itanu i Harperu, i to u Aspenu. A iz braka s prvom suprugom Tobi imao je dvoje dece Pitera i Džuli. Međutim, ćerku je izgubio 1973, kada joj je bilo samo deset godina…
Bonus video: De Nirova životna priča