Foto: Promo

Odmetnik sam i gerilac filmske industrije, ali sam takođe normalna osoba i ljudi vole moje filmove, kaže za Nova.rs reditelj Ludvig Vust.

Piše: Nikola Marković

Austrijski reditelj Ludvig Vust otvorio je prošlog vikenda Austrijski filmski festival u Beogradu, kao jedan od dvoje gostiju, koji je počeo 22. septembra u srpskoj prestonici, nakon čega se održao u Novom Sadu, a večeras se završava u Nišu.

Neobični filmski stvaralac za sebe kaže da je „odmetnik“ u svetu filmske industrije, a upravo njegov novi film „3:30 PM“, koji je prikazan na otvaranju festivala u Kulturnom centru Beograda, na najbolji način sumira takav stav. Snimljen telesnom kamerom kakvu koriste policajci u akciji, s dvojicom prijatelja naturščika u glavnim ulogama i za svega dva snimajuća dana, doslovno je otelotvorenje uradi sam (DIY) estetike i autentični primer nezavisnog filma.

Međutim, Ludvig Vust je i veoma promišljen, sofisticiran reditelj čiji se filmski jezik ne iscrpljuje u atipičnoj metodologiji rada. Film „3:30 PM“ pokreće mnoge teme, od prijateljstva i suočavanja sa traumama iz detinjstva, do društvenih komentara o sudaru starog i novog sveta, našeg odnosa prema tehnologiji i privatnosti, ljudima sa margine. Utoliko i nije iznenađenje da je ovo ostvarenje imalo bogat festivalski život, a Vust sa posebnim guštom prepričava kako je film dobio nagradu za najbolju kameru na festivalu Diagonale u Austriji, iako nije bio ni prisutan na samom setu tokom snimanja.

Kako ste došli do ideje za ovaj film?

– Endrua (jednog od dvoje glavnih glumaca, prim.aut.) poznajem 30 godina. Pre pet godina on je svratio u Beč nakon što nije bio tu 15 godina. U sred razgovora, iz čista mira sam ga pitao da zajedno snimimo film, iako on nije glumac već muzičar. I on je tek tako – pristao!

Imao sam na umu njega i Markusa – drugog glumca u filmu – a istovremeno sam imao i grubu skicu same priče. Sa njima sam odvojeno pričao o svemu tome i svidelo im se, pa sam razvio scenario znajući da će oni da glume. Zanimljivo je da se njih dvojica nikada nisu upoznali pre snimanja. Čak nisu imali nijedan zajednički online sastanak. Nisu imali pojma jedan o drugom! To sam čuvao za sebe. 

Kada je Endru došao, natempirao sam da i Markus bude slobodan. Pozvao sam i glumicu iz filma, tonca, ali kamerman me je nažalost odbio jer nisam imao dovoljan budžet. Srećom, video sam reportažu o telesnim kamerama i bio fasciniran tom tehnikom, pa sam pomislio da mogu da probam. Onda sam dodao Džordža u film (lika koji se ne vidi, ali prati dešavanja online kroz telesnu kameru, prim.aut.), razgovarao sa Endruom i rešili smo da probamo. Ako uspe – uspe. Ako ne ispadne dobro – nema veze. Slobodni smo ljudi i radimo ovo da se zabavimo. 

Scena iz filma Foto: Promo

Druga stvar koja je iskrsla, bila je činjenica da neću imati nikakvu kontrolu nad slikom, ako Endru bude nosio telesnu kameru. Imali smo samo jednu probu na kojoj smo isprobali poziciju kamere i neke osnovne principe. Funkcionisalo je savršeno. Ovo je bio moj šesti ili sedmi film gde nisam na setu tokom snimanja, ali prvi na kome nisam imao nikakvu kontrolu nad kadrovima. To je za mene bio veliki korak.

Ali u filmu ipak ima kadrova koji izgledaju veoma režirano. Pretpostavljam da su glumci dobili neke instrukcije?

– Nisu! Bilo bi jako teško objašnjavati im šta da rade, na koju stranu da okrenu kameru i slično. Imali smo samo taj jedan dan za pripremu jer se nisu poznavali, potom i kratku probu. Njih dvojica su bili u veoma dobrom raspoloženju dok su snimali, sve su odradili savršeno. Ni ja ne bih uradio bolje! Veoma sam zadovoljan kako su sve to snimili. Ali ja nisam uradio apsolutno ništa. Imali smo sreće. 

Kada snimam filmove, namerno nisam na setu. Provodim puno vremena s glumcima do samog trenutka snimanja. Već 20 godina razvijam koncept reditelja koji nije prisutan na snimanju, jer mislim da se glumci se tako osećaju mnogo slobodnije da glume, razvijaju lik i izraze se, bez „negativca“ koji stoji izvan kadra i daje znakove. To je moj koncept – da reditelj nestane! To je jedno od vodećih pravila Dogme 21. 

Na samom kraju filma stoji hashtag #Dogma 21. Ali film je snimljen 2019. godine, imao je premijeru 2020. Zašto onda ovaj naziv?

– Možda zvuči pretenciozno, ali to se zapravo odnosi na 21. vek. Moj pristup je u stvari „veći“ od Larsa fon Trira i 1995. godine (smeh). Mi smo u 21. veku i filmovi su se potpuno promenili, tako da nam treba više pravila koja bi bila poput nekakvog igrališta, da bismo razvili nove lude ideje za film. 

Vurst na otvaranju Austrijskog filmskog festivala Foto: Aleksandar Anđić

Vaš film nisam gledao u bioskopu, već kod kuće na smartfonu. Moram reći da mi je to delovalo veoma prirodno, naročito u dijaloškim delovima između dvojice glavnih junaka. Kakav odnos imate prema mediju preko koga se gledaju vaši filmovi?

– Kada govorimo konkretno o ovom filmu, napravljen je tako da se može gledati bilo gde – između ostalog i na smartfonu. A možete ga gledati i u bioskopu na velikom platnu. Uklapa se u svaku dimenziju ekrana, od najmanjeg do najvećeg. Nevidljivi junak Džordž takođe sedi u krevetu i na smartfonu gleda ovaj film. Ali imam i druge filmove kao što je „Departure“. To je bio veći film, prikazan je i na Berlinaleu, njega sam zaista pravio tako da se gleda u bioskopu. 

Razvijam i još jedan film koji je koncipiran u uspravnom formatu, kako se gleda u smartfon. Ako ga budete gledali u bioskopu, imaćete dve velike crne površine s leve i desne strane.

Da li mislite da je tako nešto budućnost filma?

– Recimo ovako – bojim se da je to budućnost filma. Sada su svi na smartfonima. Niko više ne ide u bioskop. To je zaista šteta. Mislim da mi je ovo 13. film i što se mene lično tiče, pokušavam da radim za svaki format. Najviše volim bioskopski format jer filmovi pripadaju bioskopu i drugačije je dok sedite tamo. Čak i ako vam je možda dosadno ili vam se film ne sviđa, ostaćete i pogledaćete do kraja. Ako ga strimujete kod kuće, jednostavno ćete da isključite i pređete na sledeći. To je užasno. 

Nije dobar trenutak za bioskope, ali mislim da će oni ipak preživeti. Uzmite za primer gramofone i LP ploče. Još uvek se proizvode i ljudi ih kupuju. LP ploče su analogne, prelepe, slušate ih na drugačiji način nego kad samo strimujete na Spotifaju. 

U prvoj od tri celine filma, vizuelno kontrastirate stari i novi Beč. Takođe, jedan likova govori o tome kako je dobio otkaz na poslu jer je „prestar“. Koliko vam je bilo bitno da istaknete taj sukob „starog i novog sveta“?

– Taj lik je otprilike mojih godina. Rodili smo se u vreme kada nije bilo kompjutera. Imali smo samo mali TV na kome nije bilo 500 kanala, već samo dva. Nasuprot time, u poslednjih 20 godina imamo neverovatan okeanski talas medija, koji nas zapljuskuje i jedva u njemu plivamo. 

Lik je zasnovan na osobi iz stvarnog života, kojoj su rekli da su im potrebna nova, fensi lica za mlade kupce. To je smena generacija. Ovaj filmski lik je u Vojsci spasa i nema priliku da poboljša svoj život. Znam ljude odatle. Bitno je da ljude s margine našeg društva vidimo i podržimo ih, jer će verovatno biti sve više siromašnih i onih koji gube poslove. Teško je vreme. Hteo sam da progovorim o tim ljudima, a ne o onima u centru zbivanja. Ni umetnost se ne dešava u centru, već uvek na marginama.

Film kroz radnju implicitno tematizuje i odnos savremenog čoveka prema tehnologiji, odnosno narušenoj online privatnosti i načinu na koji tretiramo tu činjenicu…

– Ne možete da pobegnete od toga da vas posmatraju. Evo vam jedan primer. Imate smartfon, i znate da taj smartfon može da snimi sve, ali ne marite. Nikoga nije briga. Imate i kameru na kompjuteru i svakoga dana neko može da vas posmatra, ali 99 odsto ljudi boli uvo. 

Međutim, društvo se potpuno promenilo kroz smartfon, zbog suženog pogleda koji on prouzrokuje. Znate na šta mislim – ljudi imaju smartfone i više nisu svesni ostatka sveta. To me zaista zabrinjava. Ne toliko zbog nadzora i posmatranja, koliko zbog toga što utiče na vašu ličnost sužavanjem pogleda. Više ne brinete o ljudima, idete kroz ulicu i gledate ka ekranu. 

Vust u Beogradu Foto: Aleksandar Anđić

Na otvaranju festivala spomenuli ste da niste deo austrijske filmske industrije. Imate li ponude da snimate unutar „sistema“?

– Naravno. Neki veoma dobri producenti nude mi da ih kontaktiram ako mi zatreba dobar budžet, jer cene moj rad. Takođe sam i član udruženja reditelja, kome sam se pridružio na poziv nakon desetak snimljenih filmova. Nisam to imao u planu, ali sada sam u klubu i to je OK. Jesam odmetnik i gerilac filmske industrije, ali sam takođe normalna osoba i oni vole moje filmove. 

Sa filmom „3:30 PM“ osvajali ste nagrade i gostovali na brojnim festivalima, a snimili ste ga sa zaista minimalnim budžetom. Možemo li to posmatrati i kao vaše ohrabrenje za mlade reditelje, koji se često godinama muče ne bi li skupili sredstva za prvi dugometražni igrani film?

– Da! Želim da ohrabrim mlade ljude. Morate da uradite vaš prvi film bez novca! Samo s vašim ličnim novcem i uz vaš lični trud. Moguće je! Pogledajte „3:30 PM“ i biće vam jasno kako. Nemojte da se opterećujete prokletim novcem! To je to. Tačka.

Bonus video: Mads Mikelsen u Sarajevu

Komentari

Svi komentari (0)