Tradicija na vetrometini: Priča o kafani o kojoj je pisao i "Njujork Tajms"

Proširićemo baštu i unaprediti rad restorana, udahnućemo mu novi život ali u starom, tradicionalnom i dobro prepoznatljivom duhu skadarske četvrti - obećanje je novog vlasnika čuvene beogradske kafane “Ima dana”. Nakon pisanja Nove.rs i ozlojeđenih posetilaca, ali i zabrinutih građana da je mesto na kom se nalazi znamenita kafana danas ruglo, reagovao je novi vlasnik “Ima dana” Miodrag Perović, čija je firma “BG Urbanlux d.o.o” u januaru kupila ovo zdanje obećavši da će ostati “ukras i jedna od znamenitosti našeg grada”.

A kako je “Ima dana” postao jedan od simbola Beograda? Pred kraj 1969. godine, 22. decembra, Beograd je dobio novu kafanu. Čitava tri dana, Beograđani, ali i zvanice iz političkog i kulturnog života proslavljali su otvaranje novog mesta za “iće, piće i provod”.Ne bi bilo ništa neobično što je Beograd dobio novu kafanu da nije nikla, i to pod nazivom "Ima dana", u Skadarliji na mestu kuće u kojoj je stanovao jedan od najvećih pesnika s ovih prostora i nadaleko znan boem Tin Ujević.

Restoran u Skadarskoj ulici broj 38, u srcu stare boemske Skadarlije, rađen je po arhitektonskom rešenju Uglješe Bogunovića, koji je projektovao i čuveni Avalski toranj. Do tada se na toj adresi nalazila stara stambena kuće u kojoj su živeli pesnici, poput Ujevića, pevači, slikari, i nadaleko čuveni boemi…Za enterijer, a kako su mnogi pisali i “dušu kafane”, bio je odgovoran još jedan boem - akademski slikar Mario Maskareli rođen na Cetinju, a preminuo u Prčnju, koji je diplomirao na Akademiji u klasi Nedeljka Gvozdenovića.

Crnogorski slikar i grafičar, čiji se radovi nalaze u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Umjetničkom muzeju Crne Gore, galeriji Grafički kolektiv i na Fakultetu likovnih umetnosti, kao i u privatnim kolekcijama, došao je na originalnu ideju. Naime, oslikao je prethodne stanare te adrese, ali i redovne posetioce ovekovečivši ih tako, mislio je, za sva vremena,A zašto baš “Ima dana”? Pa, po jednoj pesmi koju je najpre izvodio Vojkan Tasić. Godinama je Tasić nastupao u tom restoranu, i to kao jedini kafanski muzičar koji je bio u stalnom radnom odnosu.I “Ima dana” je vrlo brzo nakon otvaranja postala stecište poznatog sveta.Svojevremeno je i čuveni dnevnik "Njujork tajms" čitavu stranu svog štampanog izdanja posvetio kafani “Ima dana”. Povukao je paralelu između beogradskog restorana s "Maksimom" u Parizu. Onaj ko nije bio u "Maksimu" i na Monmartru kao da nije bio u Parizu, a onaj koji nije bio u “Ima dana” i u Skadarliji, kao da nije bio u Beogradu, bio je zaključak njujorškog dnevnika. Dolazili su u ovu kafanu, pored znamenitih ličnosti s ovog asfalta, i gosti iz Madrida, Londona, šeici, predsednici…U "Ima dana" klavir je svirao Rafaelo Blam, profesor muzike, dirigent, član Beogradske filharmonije, osnivač prvog džez orkestra u Beogradu, i kompozitor (otac Miše i Nade Blam, prim.aut.) Nisu ga slušali samo naši, već i silni turisti, a po nekim sećanjima Amerikanci su bili opčinjeni njime toliko da bi prestajali da jedu i piju dok je muzicirao.Specifičan je “Ima dana” i po tome što je bio prvi restoran u Jugoslaviji koji je imao svoju suvenir ploču. Takođe je i prvi imao svoju zastavicu, i u baštu izneo sveće i cveće.

Konobari su, kako se prisećao Ratko Uljarević, predsednik UO Višnjica za “E kapiju”, noseći žirado šešire, pevali gostima, a damama poklanjali karanfile.No, vratimo se na početak priče… Iako je umesto kuće u kojoj je nekada živeo nikla kafana pesniku Tinu Ujeviću nije smetalo da postane jedan od redovnih gostiju “Ima dana”. Ovaj rođeni Dalmatinac, dok je živeo u Beogradu, uglavnom je obitavao u Skadarliji. Ponekad bi, doduše, “skoknuo” i do "Moskve". A nije ušao u legendu samo kao jedan od najvećih hrvatskih pesnika 20. veka, već i više nego slobodouman čovek sklon porocima. Piću, prevashodno.Preminuo je još 1955. godine u Zagrebu, a i danas gotovo sedam decenija kasnije ispredaju se legende o njegovim “kafanskim nestašlucima”. Otuda i ne čudi što, kad je čačanski „Gradac” prošlog leta pravio tematski broj naslovljen „Književnost i alkohol“, značajan deo bio posvećen, između ostalog, i Ujeviću uz podsećanje na pesnikove reči: „Mi smo kroz naraštaje umirali sa čašom u ruci“.Bonus video: Ko je Zlopi - Simbol budvanske rivijere?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kojezlopisimbolbudvanskerivijere-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3816653"]