0
Poslednji u nizu masterklasova ovogodišnjeg 29. Sarajevo film festivala, na koji će večeras biti spuštena zavesa, pripao je opet jednoj dami. Posle Džesike Hausner, ovoga puta bila je to škotska sineastkinja Lin Remzi, kojoj će večeras na ceremoniji zatvaranja festivala biti uručeno Počasno Srce Sarajeva za doprinos filmu.
A ponosna Škotlanđanka je na današanjem susretu u Bosanskom kulturnom centru sa studentima i filmskim stvaraocima odasvud, pred kojima je tek težački put dokazivanja u svetu kinematografije, govorila o svojim studentskim danima, o tome kako je biti žena u svetu filma, iskustvima sa snimanja filmova, ali i s kojim se sve problemima susretala, i još uvek se susreće.
Škotska scenaristkinja, rediteljka i producentkinja je, nakon nekoliko kratkometražnih ostvarenja za koje je dobila čak i Baftu, debitovala 1999. godine nigde drugde do u Kanu s filmom „Rat Catcher“. I u kanskoj selekciji „Izvestan pogled“ ovaj naslov ovenčan je „Posebnim priznanjem“. Već s narednim naslovom „Morvern Callar“ u kanskom programu „Directors’ Fortnight“ osvojila je Nagradu mladih za najbolji strani film.
Čitav svet omađijala je s trećim igranim filmom – psihološkim trilerom „Moramo da pričamo o Kevinu“, s Tildom Svinton, koji je bio nominovan za kansku Zlatnu palmu.
I mnogima je taj, verovatno najhvaljenijii naslov iz opusa Lin Remzi „Moramo da pričamo o Kevinu“ pao na pamet kad su se u Srbiji početkom maja desila masovna ubistva. A ponovo i pre neki dan kad je Bosnu zadesila tragedija. I ta stravična situacija dovela je do toga da je nedavno, čitava dva meseca, ovaj naslov iz 2011. u kojem donosi priču u flešbekovima o jednoj prosečnoj američkoj porodici, kad se nešto strašno već odgiralo, bio najgledaniji.
– U mraku sam, borim se s tim idiotom – kazala je kroz ironičan smeh Lin Remzi, misleći naravno na, kako je rekla, „jebeno nasilje“.
Ali, onda je pomenula kako je čitav život, zapravo oduvek volela bajke. Čak kao dete i one baš mračne…
– Mislim da sve traume iz detinjstva ostavljaju tragove. Na čudan način manifestuju se kasnije tokom života. Teško odrastanje, traumatizovana deca – to su teme koje sam htela da otvorim u filmu „Moramo da pričamo o Kevinu“. Ali, i šta je u nečijem srcu, unutar osobe – objasnila je Remzi.
Pucnjava, čitav taj aspekt nasilja, danas je, kako je istakla umetnica, postao „potpuno normalan“:
– Toliko je besa u deci, jer su kontrolisani, naročito u SAD. Možda sam dete, koje još uvek nije potpuno odraslo, pa su počesto oni centralne tačke u mojim filmovima. Ali, sam čin nasilja u mojim filmovima nije eksplicitan. Više je u onome što ne vidiš kao gledalac. Dakle, ne vidiš stvarne događaje, jer sam više zainteresovana za ono što to nasilje proizvodi. Nikada nisam želela, niti želim da pravim američki tip filmova u kojima sve vrvi od nasilja. Posledice nasilja me zanimaju, i koja katarza može da proistekne iz toga – objasnila je Remzi.
Nasilje, ali na specifičan način biće, kako je najavila, prisutno i u naredna dva ostvarenja koja trenutno priprema.
– U sledećim filmovima ne nedefinisan način bavim se nasiljem, pre svega psihološkim. U filmu „Die, My Love“ bavim se ženom koja pokušava da se izbori s traumom, demonima iz prošlosti. Ali, koliko god da je teško, i da se moja junakinja oseća zarobljenom i teži slobodi, to je i komedija istovremeno, a Dženifer Lorens je sjajna.
Otkrila je Lin i koliko joj je bitna fotografija u svakom filmu, s obzirom da joj „pomaže da vizuelizuje scenario“. A kad je već pomenula predloške za filmove, krajnje iskreno pričala je i o mukama s kojima se susreće dok piše:
– Nekad sebi, dok pišem, kažem: „O moj bože, ne mogu da radim, moram da jedem“. Desi mi se da nekim danima sedim i kao pišem, a zapravo ništa mi ne ide kako treba. U glavi mi ništa ne dolazi. Trudim se da bar pet sati dnevno pišem. Ali, ako nema rezultata, onda odem da plivam. Najteži deo u svemu jeste da ti se „rode“ ideje. Pisanje je usamljenički proces, težak, ali nekad pomaže u svemu puno pešačenja, plivanja…
Još jedan od filmova koji mnogi izdvojili iz opusa gošće Sarajeva jeste „Zaista, nikad nisi bio ovde“ sa Žoakinom Feniksom, koji je za ulogu u tom ostvarenju dobio nagradu na Kanskom festivalu za glumca, a Remzijeva za najbolji scenario.
– Ne mogu da kažem da mi je, na primer, „Zaista, nikad nisi bio ovde“ moj najomiljeniji film. Znate, filmovi su kao bebe. I kad me pitaju koji mi je najomiljeniji, kažem da su mi svi kao moja deca. Kad radiš s glumcem kakav je Žoakin Finiks, onda stvarno možeš da uradiš i nešto sjajno. Pa, Žoakin je kao Robert de Niro. Kad sam otišla u Kan s filmom, nije me bilo briga šta će ljudi reći. Volim taj film. Ali, ne gledam ga, zapravo ne volim da gledam svoje filmove. Ali, kad zaradi ogroman novac, onda kažem – uh pa to nije tako loše (smeh).
Nikada ne pokušava da se dodvorava gledaocima, zbog čega naglašava da je za jednog autora najbitnije da nametne svoju poetiku:
– Kad napraviš film onako kako ti osećaš da treba, publika će to sigirno osetiti – smatra Lin Remzi, a govoreći o škotskoj kulturi u svetu umetnosti, naročito na velikom platnu, ističe da je ne vidi dovoljno:
– Glazgov, iz kojeg sam, se smatra gradom seksa, droge i rokenrola i tako najčešće osvetljava u filmovima. A volela bih da se više prikazuje svakodnevni život Škotlanđana u filmovima. A kad je Deni Bojl s „Trejnspotingom“ postao toliko popularan, ispostavilo se da je to i samo to postalo škotska stvar. Kao da ničeg drugog u Škotskoj nema. A potrebna nam je različitost. Škotska je tako sjajno mesto i ima najbolje lokacije za snimanje. Volela bih, na primer, da se napravi jedan science-fiction film o Glazgovu jer izgleda u isto vreme kao da je proizašao iz horora, i istovremeno sjajno, možda još više nego Njujork!
A kao beskompromisna žena u svetu kinematografije Lin Remzi je na kraju masterklasa napomenula koliko se iz petnih žila trudi da protežira mlade stvaraoce:
– Sjajne nove žene dolaze i treba ih podržati. Ako je neko talentovan, sva pomoć im je dobrodošla. Kad vidim nekog novog zanimljivog autora, pre svega autorku, to me tako uzbuđuje!
Bonus video: Bono i Edž u Sarajevu
