Ostvarujem životnu želju tako što će 3. jula zvanično opet biti otvoreno pozorište pod vedrim nebom u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja. Zvaće se Teatrijum. Godinama sam pričao o vremenu kada sam glumio u pozorištu Dvorište, koje je vodio Petar Zec, gde sam igrao u "Venecijanke" i "Don Kihota". Pre nekoliko meseci sreo sam se sa kolegom Vladanom Gajovićem i shvatio sam da je vreme da se vratimo tamo, ekskluzivno za Nova.rs otkriva glumac Tihomir Tika Stanić.
Sa rediteljem Markom Misiračom i kolegama Vladanom Gajovićem i Stefanom Radonjićem konkurisao je predstavom „Don Žuan“ na konkursu grada Beograda i Ministarstva za kulturu, u želji da baš ovim komadom, koji režira sa Misiračom, 13. jula bude otvoren Teatrijum. Ali, pošto žele da otvore taj prostor za razne pozorišne trupe, odlučili su da to bude ranije.
Radomir Stević Ras bio je idejni otac ovog teatra. U pozorištu u Kapetan Mišinom zdanju prve glumačke korake su učinili Petar Kralj, Dušan Golumbovski, Slobodan Đurić, Dejan Konstantinović, Miloš Žutić, Ivan Bekjarev, Boro Stjepanović, Vojislav Brajović…
Ovu umetničku avanturu nastavio je Petar Zec sa Lazarom Ristovskim, Gordanom Kosanović, Branislavom Lečićem, Danicom Maksimović, Aleksandrom Nikolić, Ivicom Klemencom, Gordanom Gadžić i Jadrankom Selec…
– Pozvao sam Petra Zeca i ponudio mu da ponovo vodi ovo pozorište, ali on je rekao da je to za njega završena priča i poželeo nam sreću. Naravno, 3. jula kada budemo i zvanično otvorili ovu scenu, i on i Eva Ras, čiji je suprug Radomir Stević Ras i otkrio šezdesetih godina ovaj prostor, biće pozvani kao specijalni gosti – kaže Stanić.
Da li ste pripremili specijalni program za otvaranje?
– Ja ću govoriti „Na Drini ćuprija“. Sutradan će Petar Božović održati poetski koncert „Lišće, vetar i ja“, gde će govori poeziju Matije Bećkovića i Stevana Raičkovića, 5. jula Balkan novi pokret. odnosno Vesna Stanković će igrati „Milunku“, Ferzeng teatar „Deset naprema jedan“. Dorćolsko narodno pozorište će odigrati predstavu „Car Edip“. Svakog dana ćemo imati predstave. Naredne godine ćemo praviti specifične predstave baš za ovu scenu.
Petar Zec je u tom „magijskom prostoru“, kako ga je nazvao, napravio pučki teatar.
– I mi ćemo to uraditi. Nećemo koristiti atraktivna savremena tehnička pomagala, ni rediteljske eksperimente, ogolićemo pozorište, biće glumac i publika. Glumačko umeće i znanje, koje dopire do gledaoca. Naš komad „Don Žuan“ se, recimo, događa u Beogradu sada. Adaptaciju Molijerovog dela je uradila Vida Davidović, apsolvent dramatugije. Potpuno je osavremenjen. Pokušaćemo da nađemo vezu između klasičnih dela koja uvek tretiraju iste ljudske probleme i da ih prevedemo u savremeni kontekst. A igraju sve mladi glumci koje će publika upoznati. Stefan Radonjić, Nevena Ilić, Isidora Građanin, Ivana Dudić, Luka Potparić, Milan Bobić, Luka Sević, Milica Janković, biće ogromna podela.
Šta vam je najvažnije da ostvarite?
– Moja namera je da svojim trenutnim umetničkim autoritetom koji sam stekao, odigravši više od 130 predstava, pomognem pozorište koje ćemo prepustiti mladim ljudima. Planiramo, nadam se već naredne godine, da pokrenemo Festival studentskih diplomskih predstava iz regiona. Tako će mladi glumci moći da se predstave publici i da se međusobno upoznaju. Sve je vezano za mlade. S tim što ćemo u mlade računati i one koji se ponašaju kao deca i imaju neskrivenu potrebu da radost igre podele sa publikom. Inače, kapacitet je trenutno 200 mesta, a po ugovoru, za svaku predstavu studenti Beogradskog univerziteta dobijaju 20 besplatnih karata. Nadam se da će publika opravdati postojanje ovog pozorišta i da ćemo zajedno napraviti nešto posebno. Igraćemo tokom leta svaki dan.
Šta vam se urezalo u sećanje iz doba kada ste igrali u Dvorištu?
– Mi smo bili u sredini, a publika je sedela oko nas, krug, i to smatram bitnim za moju karijeru. Prvi put sam video ozarena lica publike i shvatio da nas ona voli. U klasičnom pozorištu, s onom svetlosnom rampom koja vas bije u oči, ne vidite lica. Ljuba Tadić je nekada govorio za publiku da je kao kupusište, jer se vide samo glave kao glavice kupusa. Ljude u publici sam kao mlad glumac doživljavao kao stroge kontrolore koji proveravaju da li sam dobro ili loše uradio ulogu. A u Dvorštu sam shvatio da ljudi dolaze u pozorište iz velike ljubavi prema nama koji igramo i daju smisao našem postojanju. Tu smo ogoljeni, u direktnom kontaktu sa gledaocima. U nekim renesansnim predstavama koje smo igrali gledaoci su postajali direktni akteri. Kasnije, najveća dragocenost je to što, kada bih igrao u nekoj klasičnoj predstavi, ja bih se setio tih ozarenih lica koja sam zapamtio sa scene u Dvorištu.
Kakva atmosfera vlada u ekipi?
– Svi koji smo se okupili sada, pristali smo da radimo entuzijastički i da osim rada, ulažemo koliko možemo iz svojih privatnih resursa. Ušli smo u ovaj projekat iz suštinske potrebe da ponovo oživimo taj prostor – Teatrijum. Teatar u atrijumu rektorata. Svi smo uzbuđeni, od dece koja prvi put igraju, do nas iskusnih, da će se roditi nešto važno. Video sam reakacije slobodnih umetnika koji imaju svoje nezavisne alternativne trupe. Predstave će se igrati celog jula i avgusta. Ja, nažalost, neću stalno biti tu. Odigraću dve, tri predstave, pa idem na snimanje „Kamiondžija“. Od prodaje karata podržaćemo organizaciju Solidarna kuhinja i ostavićemo mogućnost da neko kupi za nekog nepoznatog ulaznicu za neku predstavu, što je širenje ideje solidarnosti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare