Naše generacije koje su rasle devedestih karakterišu traume i opterećenja koje nasleđujemo. Toliko je rana i ruševina u nama i oko nas, i to je toliko tužno. Još uvek se bavimo deljenjem krvnih zrnaca. Strašno mi je i poražavajuće da je to još uvek tema, kaže glumica Tihana Lazović za Nova.rs.
Komad „Bilo jednom na Brijunima“ Kokana Mladenovića obeležio je vikend za nama u Bitef teatru oživljavajući na sceni čuvenu crno-belu fotografiju Tita i Jovanke Broz sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom na Brijunima.
Kultne figure u sudaru socijalizma i kapitalizma igraju Branislav Trifunović, Sanja Marković, Milan Marić i Tihana Lazović koja za Nova.rs ističe da joj je veoma drago što kroz lik Liz Tejlor, najveće i najplaćenije glumice u to vreme, može da progovori i o problemima i temama koje se nje lično tiču.
– Sve četiri osobe su zaista velike i važne u tom trenutku i svi imamo neku ideju ko su oni bili. Bilo nam je zanimljivo jer nismo želeli da pravimo karikature tih ličnosti, to ne bi ni bilo ukusno, nego smo se njima samo poslužili kako bismo postavili neka ključna pitanja koja se tiču svih nas, kao što su to pitanja identiteta i uloga – ističe Lazovićeva.
Kada je reč o Elizabet Tejlor, glavno pitanje je, dodaje, šta znači biti najveća glumica u tom trenutku:
– Imala je zaista impresivan život u kojem se susrela sa toliko toga. Preživela je 18 operacija, borila se za položaj žena na filmu, o njoj se pisalo, konstantno je bila estradizovana, uvek okružena ljudima, a zapravo veoma usamljena. Ono što je meni bilo interesantno, i što pominjemo u predstavi je trenutak kada su se ona i Barton upoznali i zaljubili na snimanju „Kleopatre“. Tada su oboje bili u brakovima, međutim desila se afera. To je, mislim, bilo prvi put da je na taj način žena, koja je javna ličnost, imala aferu. Važno je istaći da se to događalo u Rimu, u srcu katoličkog carstva i naravno da je ona karakterizovana kao velika ljubavnica, bludnica, razaračica brakova – kaže podsećajući da je Vatikan osudio Liz Tejlor, propitujući njeno pravo da li uopšte može da bude majka.
Tihana Lazović ističe da se, kada je reč o poziciji žena, situacija i uslovi nisu mnogo promenili od tog doba.
– I dalje svedočimo istim stvarima i uvek nastojim da kroz sve što radim progovorim o svim problemima i publiku prodrmam koliko mogu. Društvene mreže su nas dovele do toga da svi imaju sliku provučenu kroz filter, ceo život je provučen kroz filter. Imala sam tu sreću da deo srednje škole provedem bez mreža, te imam neku svest kako je to biti pravi, iskren i svoj – ocenjuje glumica dodajući:
– Ne mogu da sudim ženama koje rade plastične operacije i ostale stvari za podmlađivanje. Ne mogu, jer živimo u takvom društvu da Hju Grant može da stari, a Nikol Kidman ne. Meni partnere igraju 20 godina starije kolege, dok ja već sad u tridesetim igram majke. Da ne govorim o tome koliko su prosto napisani ženski likovi, koliko često smo isključivo samo funkcije ili ukrasi. Ili koliko glumice moraju biti lepe… Mnogo toga je još uvek prisutno i to je jedna od sporijih borbi koje vodimo, ali ne odustajemo jer neprestano govoriti o tome jeste jedini način da se stvari menjaju!
Govoreći o izazovnosti teme predstave „Bilo jednom na Brijunima“ kaže da su bili svesni da će svako u publici imati svoje mišljenje o tim likovima, i da se vidi kada neko „navija“ za Liz i Bartona, a neko za Tita i Jovanku.
– Na našim prostorima će to uvek biti „škakljiva“ tema. Ono što je bilo dragoceno jeste što u ekipi imamo različite generacije. Sanja je 1994. godište, ja 1990, i nas dve nemamo Jugoslaviju u svom iskustvu za razliku od drugih. Imam svoje mišljenje, mnogo toga sam nasledila i ponela od svojih roditelja, ali ono što karakteriše naše generacije jeste to što smo odrastali puni trauma i opterećenja koje nasleđujemo. Toliko je rana i ruševina u nama i oko nas, i to je tako tužno. Još uvek se bavimo deljenjem krvnih zrnaca, još uvek se određujemo ko je Srbin, a ko Hrvat, ko Srpkinja, ko Hrvatica. Strašno mi je i poražavajuće da je to još uvek tema. Zato bi mi bilo drago da nakon ovakvih projekata bar jedna osoba u publici pomisli – dokle više?
Tihana priznaje da su umetnici na neki način zaštićeni jer žive u malom balonu umetnosti, ali kada se šire sagleda, prilično je alarmantna situacija, i kod nas i u svetu.
– Umetnost služi da imitira stvarnost i propituje, ali kada ljudi pomešaju fikciju i stvarnost postaje veoma problematično. Zbog pomenutih društvenih mreža izgubljena je granica između privatnosti i javnosti – kaže, ističući da treba izdvojiti i dobre strane mreža kao što je pokret #metoo koji je zahvaljujući njima i nastao.
Komentarišući primer kolege glumca Marka Janketića koji je nedavno, zbog izjave u emisiji Poptok, primao brojne uvrede i pretnje, ističe da na tom ogromnom internet prostoru razni, uglavnom nesrećni ljudi, ispoljavaju svoja nezadovoljstva i mržnju:
– Ljudi su nezadovoljni, ne žive dobro, sirotinja su, teško je mnogima. Nesretni su i puni mržnje koju, nažalost, ispoljavaju na potpuno pogrešan način. Taj gnev upućuju drugim ljudima. Volela bih da mogu da popričam sa svakom tom osobom koja piše ružan komentar. Nije mi jasno zašto bi neko želeo drugome zlo. To sve generalno odražava naše društvo. I tu se vraćamo na ono pitanje identiteta i maski koje obrađujemo u predstavi. Ko smo, šta smo… Sumanuto je da nas neki ljudi poistovećuju sa likovima u predstavi ili na filmu – kaže Lazovićeva.
Kako ističe, odgovara joj što je trenutno slobodna da bira projekte u kojima će se baviti svim ovim temama, na relaciji Zagreb – Beograd, a jedan takav je i film „Živi i zdravi“ Ivana Marinovića:
– Veselim se premijeri. Scenario je pisao muškarac, ali je to jedan divan feministički tekst o mladoj koja treba da se uda ali dan pre, ona shvata da ipak ne bi. To je komedija sa takođe jednim dobrim reflektorom na to šta se očekuje od žena na ovim prostorima – da se udaju i imaju decu…
Bonus video: Marko Janketić o ćerkama i njihovoj budućnosti u Srbiji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare