Naš odnos sada je bolji nego godinama unazad, kaže Patrik Karni, bubnjar The Black Keys, pričajući o tome da su razmirice sa gitaristom i pevačem Denom Auerbahom ostale negde u prošlosti. Njih dvojica upravo su objavili album "Delta Kream" za koji su, kako kažu, većinu pesama snimili za samo devet sati, džemujući u studiju. I ponovo je otvoreno pitanje šta njih dvojicu, bele momke sa američkog Srednjeg zapada, uopšte kvalifikuje da sviraju bluz i obrađuju pesme legendarnih bluzera.
Priredio: Matija Jovandić
Od kako su se pojavili iz Ejkrona, Ohajo, kao deo novog talasa garažnih bendova početkom novog milenijuma, osvajajući Gremije, dostižući platinaste tiraže i svirajući na dobrotvornim manifestacijama Baraka Obame, njihove pesme naišle su i na neodobravanje u određenim muzičkim krugovima. U suštini, sve zamerke mogu se svesti na tri pitanja: da li se gitarista i pevač Den Auerbah i bubnjar Patrik Karni međusobno mrze, da li se The Black Keys i drugi duo sa američkog Srednjeg zapada, The White Stripes, mrze međusobno i treće, najvažnije, kako beli momci iz Ohaja, ili odakle već, uopšte umeju da sviraju bluz. Ova poslednja zamerka ih verovatno najviše i dotiče, a njihov novi album „Dealta Kream“ ponovo ju je vratio u život, piše novinarka britanskog „Indipendenta“ Lora Barton. U razgovoru sa njom, bubnjar Patrik Karni ga postavlja i sam sebi, očigledno potaknut brojnim komentarima na to šta dvojicu savremenih belih muzičara kvalifikuje da obrađuju pesme bluz legendi kao što su Džon Li Huker, RL Bernsajd ili Džunior Kimborou.
„Na to kažem: znate šta, sviramo bluz isto onako kako vi svirate postpank kao belci rođeni u Ohaju 1980. godine, jer je postpank bio mrtav pre nego što sam ja napunio 11 godina. Osim ako niste slušali Therapy? Ili neka s**nja“, kaže on i dodaje i da su se Led Zeppelin rasturili u vreme kada je on rođen.
„Bifhart, moj omiljeni muzičar, povukao se iz muzike pre nego što sam napunio dve godine. Sva muzika koju slušam i znači mi nastala je pre nego što sam rođen. Ta muzika je za nas živa“, dodaje Karni.
Sve to deo je razgovora o kulturološkim, koliko i istorijskim prisvajanjima i deo je duge istorije u kojoj su beli muzičari i ličnosti i muzičke industrije koristile bluz da iz njega izvuku profit, od muzičkih izdavačkih kuća sa „rasnim pločama“ iz 1920-ih, do Elvisa, Rolingstonsa i dalje, podseća Lora Barton i pita Karnija da li mu je čudno što na internetu ima toliko samozvanih „čuvara žanra“, a belci su.
„Ne znam da li su nužno belci. To se dešava kad god je neko idiot. Možda je slučajno u tome mnogo više belaca sa internet konekcijom“, odgovara on.
Posebnu draž albumu „Delta Kream“ donose gostovanja Kenija Brauna, gitariste RL Bernsajda i Kimbrouvog basiste Erika Ditona. Krajem 2019. godine, duo je bio u Misisipiju i u Auerbahovom studiju „Easy Eye Sound“ u Nešvilu u Tenesiju, gde su radili na novom albumu sa bluz pevačem Robertom Finlijem, jednim od muzičara sa Auerbahove etikete.
„I pozvao sam Peta, ne znajući uopšte da je u gradu, pitao ga šta radi sutra i on je promenio svoj raspored, došao je i džemovali smo celo popodne, zabave radi, jer je, kao i ja, voleo iste ploče na kojima su oni svirali“, priča Auerbah.
„Nismo planirali da po svaku cenu pravimo album, ali smo za par sati snimili devet pesama. I posle toga sam pomislio: trebalo bi da uradimo još par svari za slučaj da to želimo da objavimo. Jer poslednji put kada smo uradili nešto slično, nismo imali dovoljno stvari za celu ploču, a ja mrzim maksi singlove. Mrzim maksi singlove! Uvek sam ih mrzeo, izuzev „Watery, Domestic“ od grupe Pavement. Cenim taj maksi singl i to je jedini EP koji mi se sviđa“, dodaje Karni.
Taj maksi singl na koji misli Karni je „Chulahoma: The Songs of Junior Kimbrough“, objavljen 2006. Naslov je omaž gradiću u Misisipiju gde je bluzer vodio bar sve do svoje smrti 1998. Auerbah je prvi put posetio to mesto sa svojim ocem jedne nedeljne večeri kad mu je bilo 18 godina. Kaže da su stigli u grad negde u klub već negde u vreme ručka i da su tamo zatekli Kinija Kimbroua, koji je očevom bendu svirao bubnjeve.
„Rekao nam je: ‘Ljudi, moj tata je bolestan, nije svirao mesecima i loše se oseća’. Amputirali su mu nogu ili šta je već bilo, ne znam. Ali je rekao: ‘Moj brat svira sve pesme mog oca, ali je on u zatvoru. Ako biste nam dali nešto novca za kauciju, možemo da ga izvučemo i on bi mogao da svira večeras ovde’. I to smo i uradili, otišli smo tamo i izvukli smo Dejvida Kimbroua Džuniora“, seća se Aurbah.
Bio je to najstariji sin Džuniora Kimbroua.
„I on, među svom njegovom decom, svira najsličnije svom ocu i ima najneverovatniji glas. Ludo je bilo! I on je nedavno umro, težak mu je bio život, imao je problema sa zavisnošću i slično, ali kada sam ga gledao bio je jako dobar. Geri Bernsajd je svirao bas, Kini Kimbrou bubnjeve, a to je bio Džuniorov klub. I svi lokalci su igrali. Tad sam prvi put i okusio alkoholno piće od kukuruza. I prvi put kad sam video da neko bilo je to kod Džuniora. Nije za tim čak ni bilo potrebe, nego mislim da je to zato što su svi bili pijani! Ali, pošto sam bio klinac iz državne škole, kad god bi izbila neka tuča, potrčao bih ka tamo jer sam hteo da vidim šta se dešava. Neki tip je potegao pištolj i ja sam potrčao ka njemu“, priča gitarista i pevač The Black Keys. Na kraju večeri je, kaže, porodica bluzera vratila novac njegovom ocu za kauciju i dodaje: „Bili su veoma zahvalni, i mi smo bili veoma zahvalni“.
Sledeće godine Auerbah se vratio u Misisipi da se upozna sa bluzerom Ti-Model Fordom, pa je tada ponovo prisustvovao svirkama u tim pomalo skrivenim barovima. Dopao mu se Misisipi, jer ga je, kaže, podsetio na južni Ohajo gde je od odrastao, i da se taj prostor može čuti u muzici Džuniora Kimbroua. Seća se i kada je prvi put čuo kantri bluz i Freda Mekdauela, ali kaže da nije znao da se to tako naziva sve dok se u novom milenijumu nije pojavila etiketa „Fat Possum“, koja je objavljivala i RL Bernsajda i za koju su The Black Keys objavili svoj drugi album „Thickfreakness“ (2003).
„Osećao sam se kao da smo Pet i ja živeli u bluz renesansi koja je bila jednako važna kao i ona koja se odigrala šezdesetih. Za mene su Džunior Kimbrou i RL Bernsajd jednako važni kao i San Haus, Skip Džejms, Madi Voters, Haulin Vulf… Ti ljudi su kraljevi svog stila i drago mi je što smo nekim ljudima otvorili uši za takve ploče; one su neke od meni najdražih ploča svih vremena“, navodi Auerbah, opisujući kantri bluz kao istovremeno hipnotišući i jako sirov, a uz navodi na ples, dodajući da je tako bilo i kada se sam dohvatio gitare.
I postoji za njega jasna veza po senzibilitetu između muzike koju voli i one koju stvara.
„Mi smo garažni bend sa Srednjeg zapada, tako da su naši koncentrični krugovi sledeći: ovo je muzika za radnike i ona je sirova, i ja u njoj čujem u njoj istu vrstu sirove snage kakva je ona koja se čuje na pločama The Stooges ili na pločama The Sonics. Čujete i neke od ovih brđanskih kantri ploča i to je takođe sirova j***ena energija. Link Rej je to imao, RL Bernsajd je imao. A ne bi bilo ni Black Keysa bez tog brđanskog kantri bluza“, ističe on.
Dok je išao u školu, priča on, nije bilo preterano popularno slušati Sana Hausa, i dominirao je hip-hop, pa je Karni bio jedina osoba koja je bar donekle bila zainteresovana za taj zvuk.
„Kad smo počeli da sviramo, odmah smo našli vezu, bili smo povezani“, dodaje Auerbah.
Karni kaže da ne bi ni seo za bubnjeve da nije bilo pevača i gitariste, pošto ga je on naterao da sviraju jednog popodneva kada mu se bend nije pojavio da bi snimili demo. Ne znajući šta da radi, udarao je pedalu bas bubnja, na šta mu je Auerbah rekao: „E, to je super, baš takav zvuk sam hteo“.
Auerbah, koji je dobro zarađivao svirajući blugras obrade po barovima, bio taj koji je nastavio da forsira to da rade zajedno. Kaže da je „znao da je ta stvar sa Petom zaista drugačija i zanimljiva“, da mu je to uvek bio prioritet i da je svake nedelje, bez greške, odlazio kod novog bubnjara i budio ga da bi vežbali u njegovom podrumu. Na to novinarka Lora Barton postavlja drugo pitanje: da li se njih dvojica mrze? Ona ocenjuje i da danas jedan od drugom pričaju sa izuzetnom nežnošću, iako je jasno da je u njihovom međusobnom odnosu bilo uspona i padova.
„Naš odnos sada je bolji nego godinama unazad“, kaže Karni na to i dodaje da je najgore bilo posle uspeha albuma „El Camino“ (2011). Njihova sedma ploča pobrala je odlične recenzije, dobro se prodavala, osvojili su tri Gremija, a ulaznice za Medison skver gardens prodali su za manje od 15 minuta. Ali je i prisak bio jak. Istovremeno su se suočavali i sa ličnim problemima. Snimili su potom još jedan album, „Turn Blue“ (2014) i potom ih nije bilo pet godina.
„Den je prolazio kroz razvod. Trebalo je da napravimo pauzu, ali smo nastavili da radimo i u suštini sam ga nagazio i premorio. I trebalo mu je neko vreme da se pripremi za povratak u svet Black Keysa“, priča danas Karni.
Izgladili su razmirice pre nekog vremena, pred snimanje albuma „Let‘s Rock“ (2019).
„Intimno smo porazgovarali posle povratka sviranju, kada sam mu se izvinio zbog toga što nisam bio pažljiviji u toj situaciji. I obećao sam mu da, ako ne želi da idemo na turneje, to nećemo morati. Važnije mi je da sa njim imam dobar odnos. Čak iako to podrazumeva da nećemo zarađivati novac, naš odnos mi je važniji“, kaže Karni.
Uveren je da ih je nova ploča zbližila više nego ikada. To jednostavno ponovno uživanje u zajedničkom sviranju pesama koje obojica vole. „Pre neki dan smo pričali telefonom dva sata. To nam baš i nije običaj. I uspevali smo da nasmejemo jedan drugog baš jako“, kaže Karni.
„Rekao bih da smo se obojica sasvim promenili tokom svih ovih godina, ali smo i dalje isti“, dodaje Auerbah na to. Na pitanje u čemu su ostali isti, smeje se i kaže: „Mislim na to što smo i dalje ista ona dva dripca iz Ejkrona u Ohaju. I uspevamo da nasmejemo jedan drugog od srca“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare