0
Prve drame i filmovi koji su se bavili vantelesnom oplodnjom pisali su muškarci. U tim pričama, od kojih su neke više, a neke manje uspele, ipak uvek postoji kliše histerične žene koja poludi od hormona, kaže za Nova.rs dramska spisateljica Tena Štivičić, koja je doputovala u Beograd kako bi videla svoju predstavu na ovu temu “64“, koja je u režiji Alise Stojanović imala praizvedbu u aprilu u Ateljeu 212.
– Uživala sam u predstavi. Moram da kažem da je lakše gledati predstavu kad već znaš da lepo ide i da je publika rado gleda i da ju glumci vole. Malo mi je blam da kažem za vlastitu predstavu, ali i smejala sam se i plakala, sva na tačnim mestima. (smeh) – javlja nam iz rodnog Zagreba.
Pre toga smo se videli u Beogradu i napravili opširan razgovor na razne teme.
Komad “64” je njena četvrta drama koja se igra u Ateljeu 212, nakon komada “Dvije“, “Svici“ i “Nemreš pobjeć od nedjelje“.
Rođena je 1977. u Zagrebu gde je diplomirala dramaturgiju na Akademiji dramske umjetnosti, a 2004. magistirala je na londonskom Goldsmiths College. Za prvu dramu “Nemreš pobjeć od nedjelje“ osvojila je Rektorovu i Nagradu Marin Držić. Igrana je u Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM) a potom u teatrima širom Evrope. “Dvije” je bila prva nova hrvatska drama izvedena u Srbiji nakon raspada Jugoslavije a praizvedbu je imala u Ateljeu 212 a potom je nastavila život na pozornicama širom regiona.
Po preseljenju u London, započinje internacionalnu karijeru. Za dramu “Fragile“, koja je izvedena u teatrima širom Evrope, dobija Evropsku autorsku nagradu i Nagradu za inovativni dramski tekst (Heidelberg Stuckemarket, 2008). Povodom obeležavanja pedesete godišnjice postojanja legendarnog teatra Royal Court 2006. uvrštena je među pedeset mladih dramskih pisaca koji će obeležiti narednih 50 godina pozorišta u Velikoj Britaniji. Međunarodni uspeh postigle su i drama “Svici“ a “Tri zime“, koja je imala praizvedbu u National Theatre u Londonu, ovenčana je prestižnom nagradom “Susan Smith Blackburn” za najbolju dramu 2015. Najnovija drama Love and Apocalypse trebalo je da bude izvedena u londonskom pozorištu Arcola 2020.i čeka ponovno otvaranje britanskih pozorišta.
Radila je kao dramaturg na mnogim predstavama, a njene drame su objavljenje su u brojnim antologijama i zbirkama. Od 2003. piše kolumnu u časopisu “Zaposlena“ koje je objavila u dve knjige “Odbrojavanje“ i „Vrag ne spava“.
U braku je sa glumcem Daglasom Henšelom (Douglas Henshall) sa kojim ima ćerku Anju Grejs.
– Pre godinu dana smo se, prvenstveno zbog ćerke, preselili iz Londona u Glazgov. Vlada neki egzodus, prvenstveno umetnika, jer je naprosto stvarno tamo život postao naporan. Što si stariji imaš sve manje energije da se boriš sa takvim gradom svaki dan. Međutim, ljubav prema Londonu se ne dovodi u pitanje i moje dete ga doživljava kao mitsko mesto jer stalno pričamo o njemu – kaže nam Tena sa kojom razgovaramo na terasi Ateljea 212 uoči poslednjeg izvođenja “64“ tokom ovog dela sezone.
Iz Škotske je prvo doputovala u Zagreb, i sa ovim kratkim boravkom u Beogradu, sve doživljava kao neverovatnu avanturu.
– Ovde imam mnogo prijatelja, neke sam upoznala još na moru kada sam imala četiri godine i od tada se družimo, i naši roditelji i mi, a sad i naša deca, i taj krug je prilično širok. A imam i neke nove prijatelje, ljude iz branše, tako da mi je uzbudljivo i predivno, nisam jedan minut bila sama tokom ova tri dana. Neverovatna promena u odnosu na ovaj mali život u izolaciji. Kod nas još nisu skinute sve mere lokdauna, još uvek je na snazi zabrana ulaska u tuđe kuće, tako da se niko ne druži, ne rade restorani, pozorišta su zatvorena od aprila meseca prošle godine.
Analitična i duhovita, neposredna u komunikaciji, Tena Štivičić i svojom šarmantnom pojavom i britkim mislima osvaja podjednako kao i drame koje piše.
– Kada je praizvedba mog komada, nastojim da vidim bar malo proces rada, uglavnom tokom proba za prvu izvedbu radim još neke promene, a daljnje izvedbe puštam da idu kako idu. Ne možeš da patroliraš, moraš se razvesti od svog teksta. Obično prvi put vidim predstavu na premijeri. Uvek je teško gledati vlastiti komad, a na premijeri pogotovo. Jednom mi se dogodilo da sam sticajem okolnosti jednu predstavu gledala više puta, išli smo na neka gostovanja, i tek posle ne znam više kojeg izvođenja sam uspela da je gledam objektivno, kao da nije moja. Inače, prvo gledanje mi je uvek veliki stres, nikad mi nije sasvim prijatno, ni kada je super predstava, uglavnom zato što kao pod lupom vidim sve svoje greške.
Alisa (Stojanović, prim. aut.) je moja prijateljica, pročitala je tekst “64“ i želela je da ga radi, a u nju sam imala poverenja, jer razume moj senzibilitet i moj duh, znam da se istinski bavi i voli savremeni tekst, imala sam poverenje da će ga tačno pročitati. Posebno zato što sam znala da neću moći da budem prisutna, da ništa neću videti od procesa stvaranja. A za praizvedbu je osobito bitno da ostane dosledna suštini. Moja lepa dugogodišnja saradnja s Ateljeom i Alisa – znala sam da mogu da budem opuštena.
O pozorišnoj umetnosti
– Teatar ima nešto… To što se događa živo na pozornici, i svako veče je drugačije, to ne može da se poredi ni sa čim drugim. I za dramske pisce je kao neka oštrica noža, uvek je veliki rizik jer si osuđen na interpretaciju. Nikad nije ono kako čuješ u glavi i kako vidiš, uvek pišeš sa nekom svešću da to što ti vidiš nikada neće izgledati onako kako zamišljaš. To ne znači da je gore, nekad ispadne mnogo bolje, ali je neminovno drugačije. Niko od nas ne može da odgovori zašto neka predstava bude fantastična, sklope se sve energije i jednostavno se pogodi. Nekad bude dobar tekst, pa ispadne osrednji komad i obrnuto. Važno je da glumci vole da rade neki tekst, da veruju u njega, pa kada vidiš da živi, da ljudi razumeju, da im nešto znači, da se smeju, to je kao neka infekcija. Kao da se zaraziš najdivnijim virusom. I to da je živo i da diše sa publikom svako veče… Uh, imam osećaj da sada govorim patetično, ali stvarno jeste tako.
– Vantelesna oplodnja će biti sve češća tema jer je sve veći fenomen. Ja sam, u stvari, počela da pišem tekst o ljubavnim, partnerskim odnosima, o bračnim i rodnim ulogama, društvenim pritiscima, vernosti, zašto ne možemo naći savršenu formulu za taj odnos. U to vreme, tada sam živela u Londonu, prošla sam vantelesnu oplodnju i shvatila da je mnogo mojih prijateljica sličnih godina imalo neku vrstu iskustva sa tim problemom. I to mi se učinilo kao fenomen savremenog života. Imati decu u nekom kasnijem trenutku života (ili uopšte ne) je sasvim u redu, pošto nam se pružaju neke druge mogućnosti, prvenstveno govorimo o ženama, koje se obrazuju, imaju karijere, stiču nezavisnost, što je apsolutno ključno za ostvarenje raznih ambicija. Ali, biologija kucka i kad se dete ne desi rano u životu, spontano, onda to pitanje rađanja dece postaje i biološko, i filozofsko, i političko i društveno, i emotivno, na svaki način komplikuje i obogaćuje tu temu koja je, naizgled, poznata.
Ova tema je sve prisutnija, toliko da postaje i usputna tema u nekom drugom narativu. Ali prve drame i filmovi koji su se bavili njome, pisali su muškarci. U tim pričama, od kojih su neke više, a neke manje uspele, ipak uvek postoji kliše histerične žene koja poludi od hormona. “64” je drama ispričana iz drugog ugla, koji afirmiše uzimanje stvari u svoje ruke što nam ta naučna metoda pruža i pokazuje da je moguće da se žene izbore i sa tom situacijom a da ne pređu u ludilo. I da koliko god je iskustvo zahtevno, da u svemu ima i humora. Verujte, to jeste teško iskustvo, i zahtevan proces, i nije lako pomiriti se sa činjenicom da ti treba pomoć. Ali, ima i smeha i apsurda, i to je dobar način kako može da se gleda na to.
– Moja Anja ima četiri i po godine. Mamina linija je samo ženska, Anja je već peta ženska generacija. Iznenađena sam da se baš od najranijeg doba moraš boriti protiv stereotipa u vaspitavanju ženske dece, maltene od pelena treba da ih guraš protiv tih nametnutih ideja o tome šta znači biti devojčica, devojka, žena. Tako da se borim i protiv roza boje, i jednoroga, i protiv Diznijevih princeza i protiv igračaka i igara koje su samo za devojčice. Kad kažem, borim se, to znači da ne zabranjujem, ali pokušavam da ponudim mnogo više opcija i da joj stalno kroz razgovor skrenem pažnju na razne stvari. Na primer, da su svi ženski likovi u crtanim filmovima mršavi i imaju duge kosurine, a muški izgledaju na sve moguće načine. Oni predstavljaju sve oblike ljudskog bića, a žene izgledaju sve potpuno jednako. Pokušavam da joj skrenem pažnju samo da primećuje, da joj se te poruke ne utisnu kao jedine moguće. Takođe, pokušavam da pronađem priče u kojima su glavni likovi devojčice i u kojima rade nešto aktivno i odvažno, a ne samo da čekaju da ih neko spasi.
Sad kada imam malo dete, moj radni dan je drugačiji. Koncentracija je raspolovljena, uvek je jedan deo svesti upućen na nju. Ali prilično sam disciplinovana, i gledam da radim od 9 do 15 sati dok je ona u vrtiću. Previše sam odgovorna i ne podnosim da promašim rok, da me bilo ko čeka. Kad živiš od pisanja ne možeš sebi da priuštiš onu romantičnu ideju da sedneš da pišeš kada te udari inspiracija, da živiš neki boemski život. Neki pišu i tako i to jeste jedan od oblika rada, ali nije moj.
– Moja mama je najkreativnija osoba u našoj porodici. I ljubav prema knjigama i pozorištu je upravo potekla od nje, od njenih napora još dok sam bila mala. Ali pošto je moj otac (Ivo Štivičić, prim.aut) pisao, onda se računa da sam taj dar nasledila od njega. A recimo, on je imao sistem da piše noću, sve u zadnji čas, kampanjski, i potpuno smo različiti i po temama, i po pristupu i po metodu rada. Mi smo dva različita senzibiliteta.
Naravno nisam mogla zamisliti da će nas zadesiti okolnosti zbog kojih godinu dana neću moći doputovati u Zagreb. Sad kad sam ga se konačno dokopala, boravim tamo u vrlo suženom radijusu. Puno sam kod kuće, s mamom i tatom koji je nepokretan i kojima je dolazak jedine unuke golema radost. Radujem se što će ovaj komad “64“ najesen biti postavljen na sceni Hrvatskog narodnog kazališta (HNK), pa znam da uskoro imam povod za povratak.
– Već 18 godina pišem za “Zaposlenu“ i pisanje kolumni mi je nešto najdraže što radim. Znam kada sednem da pišem, em će za nekoliko sati biti gotova, em ne treba da čekam dve godine da vidim rezultate. One su neka vrsta mog dnevnika, neko ko je prošao sa mnom i moje selidbe, i pronalaženje glasa, identiteta, sazrevanje u svakom smislu, svetonazorske promene. Svaka je i kao mala drama, ima slične zakonitosti – ekspoziciju, razradu, pisano iz pozicije lika koji sam ja a i nisam ja, i nekih ljudi koji se pojavljuju u mom životu a deo su tih kolumni. Svaka kolumna priča jednu priču, a neke od njih se potom presele u drame.
– Mislila sam da je teško doneti odluku i otići, nisam znala, što je bilo naivno, da tek kad odeš počinje posao. Snaći se u nekoj novoj sredini kad si sam, ako se baviš umetnošću, ponekad deluje kao borba s vetrenjačama. Osim toga, mada je odlazak u emigraciju bio moj vlastiti izbor još dok sam bila studentkinja, iako sam imala adekvatne papire i nikad nisam bila gladna, ipak uvek nosim na čelu taj natpis “other“ (ostali). To je, povrh one drugosti koju imaju sve žene, postao moj identitet.
Sećam se dobro trenutka na jednom tulumu kad mi je jedna irska pesnikinja rekla da treba sedam godina da te London prihvati. To mi je delovalo neshvatljivo dugo. Zaista, nakon sedam godina sam počela da se osećam da tamo pripadam i da mi je tamo kuća. Neverovatno da je to baš ta brojka, ali to je stvarno tako. A sad je već prošlo skoro triput toliko od te neshvatljivo velike brojke. Jednom kada odeš, kada si daleko od kuće, ne možeš se vratiti na ono što je bilo pre. Nađeš se u situaciji da ne pripadaš ni tu – ni tamo, što je tipično za emigrante. Stranac si u svojoj zemlji i u onoj u koju si došao i to je stalno stanje tenzije, ali je za pisanje zanimljivo. Družimo se tamo svi sa ovih naših prostora, ne zato što se tražimo, nego se po nekoj inerciji nađemo, ipak smo drugačiji.
Velika Britanija je jedna veoma zatvorena kultura, i tamo ako si stranac uvek si stranac, i stalno te podsećaju na to. Odrasla sam sa idejom da smo mi sa prostora Jugoslavije – Evropljani. Tako sam saznala da smo mi neki drugi, Istočnoevropljani, kao i to da mnogi Britanci ne osećaju pripadnost Evropi. Taj sentiment sve vreme mog života tamo populisti raspiruju i naravno kulminirao je ovom katastrofom – Bregzitom. Dugo vremena mi je trebalo da se izborim za britanski pasoš koji eto sad opet ne vredi u Evropi, što mi se čini kao nenormalna ironija mog života. Putujem opet s hrvatskim pasošem, ko bi rekao da će mu tako porasti cena. Ali pošto sam se preselila u Škotsku, postoji šansa da se ona otcepi i da se ponovo nađem u Evropi, četvrti put.
– Prvi lokdaun mi je teško pao. Savremeni život, pogotovo za zaposlene žene oslanja se na mnoge oblike podrške van porodice. Kad je to ukinuto, kao da se točak istorije vratio u 1954. i identitet mi se sveo isključivo na kućne poslove i brigu o deci. Iako moj suprug i ja ravnopravno učestvujemo u svemu, padali smo s nogu samo sa jednim detetom. Ali kada smo ušli u neki ritam, a u Škotskoj to već dugo traje, sada mi više prije miran, mali život, vreme sa svojim raspršenim mislima, mnogi stavovi i teme su se iskristalizovali u tom periodu. Osim toga, počela sam da održavam kontakt sa mnogim prijateljima koje dugo nisam videla. Dolazili su u London na jedan, dva dana, bili su to intezivni susreti koji su nestajali sa njihovim odlaskom. Sada smo svi opet na okupu. To mi je neka vrsta dobitka u ovoj strašnoj situaciji, to što sam razvila neku veću bliskost sa ljudima koji su bitni.
– To što su mlade žene u Srbiji nedavno uradile, to je hrabrost u svim uslovima a ovde posebna. Nema sredine na svetu koja benevolentno gleda na takve izjave i priznanja. To je apsolutno svuda tako, samo što se u nekim sredinama formirala kritička masa i sada je jasno da su to iskustva koja nisu sporadična i izolovana, koja ne možete zanemariti i otpisati. U Velikoj Britaniji se javni diskurs jako sofisticirao u tom smislu, pa sada nikom ne pada na pamet da proziva ili vređa žene koje izađu u javnost s optužbama za seksualno zlostavljanje i uznemiravanje.
Stojim uz sve žene koje su se oglasile. Ne mogu da zamislim koliko je teško izložiti se užasnoj osudi javnosti, dovesti se u situaciju da svako ima mišljenje o tvojoj intimi, moralu, verodostojnosti, o tome šta si radila, gde si bila, i da zauvek budeš obeležena da si “navodna” žrtva. Ne prihvatam da bi to neko radio zato da bi skrenuo pažnju na sebe. Neko ko to radi, radi zato što u njemu gori potreba za pravdom, i mislim da je bazična ljudska solidarnost, da se to podrži. Nije čudo da je reč o mladim ženama, jer ipak odrastaju među nekim drugačijim informacijama, čak i u odnosu na moju generaciju, koja mislim da je ipak odrastala s idejom da je određena količina seksualnog uznemiravanja normalna, da je to prosto tako i da je odrastanje i učenje strategija kako se s time nositi. A sad shvatamo da ne mora da bude tako. Verovatno su ohrabrene događanjima u svetu, i verujem da je to sad nezaustavljivo. Možda je kod nas još uvek sirovo, novo, pa se čini da je to sad možda neki talas koji će proći, ali kada jednom krene, to se ne da zaustaviti. One su vesnici velike kulturološke promene.
– Upravo sam završila tekst za dramu u Ljubljani koji će biti komponovan, a radiće ga Marjan Nećak, kompozitor i reditelj iz Makedonije, koji živi tamo. Prvi put radim tako nešto, nije baš ni libreto, specifična je forma, i baš me veseli. Tema je, (smeh), epistemička kriza. Rano mi je malo da prepričavam o čemu se radi, toliko je to još sve sveže da mi je neprijatno da pričam…. (smeh)…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
