Bravo! Sad sam gledao tvoj film. I jako mi se dopao, izazvao je snažne emocije u meni, ovako je reditelj Emir Kusturica započeo razgovor sa slavnim ruskim sineastom Andrejem Končalovskim u okviru festivala "Kustendorf".
Nakon premijere najnovijeg ostvarenja Končalovskog „Dragi drugovi“ u petak uveče, prvog dana 14. po redu filmskog i muzičkog festivala „Kustendorf“ dvojica slavnih reditelja održali su onlajn razgovor koji je nakratko bio dostupan na veb platformi ove manifestacije.
Kusturica, sam u bioskopskoj sali na Mećavniku i Andrej Končalovski, udobno „zavaljen“ u fotelju u svom domu, tridesetak minuta su razmenjivali mišljenja o problemima savremene kinematografije, stanju sveta, Šekspiru, Čehovu, Bertolučiju…
Pun utisaka nakon gledanja „Dragih drugova“, ostvarenja u crno-beloj tehnici u kome se Končalovski vraća u 1962. godinu, u tadašnji Sovjetski Savez, gde su se mirni protesti radnika završili krvavim obračunom vojske sa štrajkačima, Emir Kusturica se prisetio kako je kada je počinjao studije u Pragu gledao film „Prvi učitelj“, dodavši:
– Bravo za ovog čoveka sad više nego za „Prvog učitelja“!
Uz osmeh, Končalovski za zahvalio konstatujući da je između ta dva njegova filma prošlo 56 godina, na šta je Kusturica uzvratio rečima da i on sam snima filmove već 45 godina!
– Mi smo već dinosaurusi – uskliknuo je Končalovski.
Srpski reditelj je primetio da je u pitanju zapravo „čitav vek“, kao i da se preko biografije ruskog sineaste može ispričati priča o tome kakav je bio 20. vek. I naglasio da Končalovski nastavlja da radi i danas, u 21. veku, kao da je na početku:
– Tvoj jezik je toliko mlad i svež. Raduje me to. Kad vidim savremeni film nekog mladog čoveka, nema tako svežeg, snažnog, istorijskog i individualnog pristupa – ocenio je Kusturica.
Zahvalivši se na tim rečima, Končalovski ga je podsetio da danas zapravo nema mnogo ljudi koji žele da govore o filmskom jeziku:
– Poslednja osoba sa kojom sam govorio o jeziku bio je Bernardo Bertoluči. Mogli smo satima da govorimo o jeziku. Imam utisak da mnogi reditelji, pogotovo mladi, smatraju da je jezik već otkriven. I gotovo – požalio se Končalovski, na šta je Kusturica ukazao da je za mnoge sineaste tehnologija danas jezik.
– Da. A u stvari, smatram da ima jako mnogo neotkrivenih tajni. Svaki od velikih reditelja: Bergman, Felini, Breson…na svoj način je pokušavao da dokuči gde se krije tajna. I do pre osam godina, kad sam snimio „Bele noći poštara Alekseja Trjapicina“, mislio sam da sve znam. Panorama, ovde ćemo total, sve je jasno, snimamo! Sledeće! Ali, onda sam shvatio prvo ono što je rekao Breson da je vrlo važno ne grešiti u onome što prikazuješ. Ali još je važnije ono što ne prikazuješ, ne pokazuješ – kazao je Končalovski, na šta se Kusturica nadovezao citirajući Šekspira:
– „Od čega se sastoji drama? Od onoga što pokazuješ i onoga što ne pokazuješ“. U svetu bi svi želeli da nema tajne, da se sve vidi, da nema ničeg skrivenog. Zato sam sa tako snažnom emocijom gledao tvoj film… Razmišljam zašto sad nema autora kakvih je bilo, poput Bertolučija. Nema reditelja koji imaju stil. Sadašnji stil određuju reklame. Ne znam koliko ljudi na svetu sada radi filmove koji imaju lični pečat. Gde su oni – upitao se naš reditelj i podsetio na vreme polovinom sedamdesetih kada je Stenli Kjubrik snimio film „Beri Lindon“:
– Kasnije je rekao: „Nikad više neću snimiti ovakav film, zato što je ono što vidi oko filozofski problem, to nije kinematografija“. A sada je to kinematografija. Tvoji poslednji filmovi su, mogu da kažem, najprepoznatljiviji autorski jezik koji je u svetu postojao u poslednjih 10 godina – odsečan je bio Kusturica.
Ponovo se zahvalivši, Končalovski je ponudio svoje objašnjenje do koga je došao spoznajom da ne zna ništa i da sve treba da pokuša od početka:
– Probao sam to da objasnim nekim bliskim kolegama. Nisu odreagovali. Ti i ja razgovaramo kao dva čoveka koji pokušavaju da ispričaju bilo koju priču pomoću pokretnih slika. Ali, razmišljao sam o jednoj stvari: po čemu se razlikuje pozorišni prikaz od filmskog? Puno radim u pozorištu. Kada u pozorištu glumac odlazi sa scene, iza kulisa svi znaju da je otišao da puši, u toalet ili u bife. A u kinematografiji čovek kada izađe iz kadra i dalje postoji. Kadar može da bude prazan, ali se čuje zvuk kofe koja je pala. I ti sve dalje zamišljaš zato što kinematografija može da sugeriše. A to se sad jako malo koristi, zato što su se u poslednjih 30 godina u Holivudu uglavnom snimali akcioni filmovi. A akcija sve vreme mora da se prati. Zato ja razlikujem dva oka – oko majmuna koje stalno prati i oko krave, koja ništa ne prati. Kod krave nešto ulazi u kadar, zatim izlazi, a ona nastavlja da gleda u jednu tačku. I nastaju izvanredne mogućnosti da ispričaš više nego što pokazuješ.
Podsetivši Končalovskog da, kad su se nekoliko puta sreli u Kanu, on bi Kusturici uvek pričao kako radi u pozorištu, naš reditelj je ocenio da je u „Dragim drugovima“ prisutna pozitivna teatralnost koje u filmu više nema.
– Danas bi svi voleli da sve bude spontano. Zašto? Gledalac ima potrebu da oseća. To je kombinacija klasičnog i vrlo modernog filma. Za gledaoca je to prosto mizanscen koja ima snagu. Kada razmišljam o tome šta se dogodilo sa filmom, zaključujem da on sad nije determinisan onako kako smo učili. Razgovarao sam sa Sorvinom koji je snimio „Papu“ i sjajan je. I rekao sam mu da treba znati kome i kako pokazati film, a on mi je odgovorio da mu to nije toliko važno – ispričao je Emir Kusturica.
Na to je Končalovski pomenuo kako ga je Finčerov film „Menk“ uznemirio, jer kada režira više ne razmišlja o kadrovima, mizanscenu, već se trudi da stvori odnose…
– Kod mene igra jako mnogo amatera, kao i kod tebe, ljudi sa ulice, raznorazni. Grubo govoreći, više ne tražim tačku gledišta. Postavim nekoliko kamera, pa šta ispadne. Još sedamdesetih sam snimao film „Ujka Vanja“ po Čehovu. Dok smo probali, bio sam umoran, seo sam na kauč u uglu i gledao sve u ogledalu koje je visilo. I pomislio: „Je… te! Kako da ovako snimam?“ Da u jednoj tački bude sve što je potrebno. Ali kako pronaći takve tačke?! Razmišljajući shvatio sam da je to nemoguće u potpunosti zato što je slučajnost jako važna. Zato ponekad postavim kamere i kažem: „Videćemo šta će ispasti“. Pet kamera! Sa svih strana. I to je počelo od „Raja“. Sada imamo digitalne kamere koje možeš da postaviš na najneobičnije mesto. I to je bolje od onoga što si ti smislio. Obično je ono što si ti smislio jedino gledište. A ne postoji jedino. O tome je reč. Za mene je to sasvim novo otkriće da možeš da izazoveš spontanost samo zato što nisi tačno predvideo šta želiš da vidiš. Zadovoljstvo je tako snimati!
Naš reditelj je ono što ruski sineasta radi nazvao „paradigmom Končalovski“:
– Danas je sve određeno lajvstrimom, ovim, onim… Samo ne onim što smo učili u 20. veku o kinematografiji. Emocija je uvek snažna kad je preda mnom moja voljena devojka, žena, brat. Esencija našeg rada jeste u onome što osećamo, mislimo, koliko je u tome racionalnog, šta smo pokazali, a šta nismo… Sad se takva operacija ne viđa često na platnu – ocenio je Kusturica, sa čime se Končalovski složio uz opasku da je danas osnovni problem u scenariju:
– Neki su me kritikovali zbog mog scenarija za film „Greh“ o Mikelanđelu. Jezik scenarija je pričanje epizoda. Pisao sam mnogo scenarija za novac, kao autor. I uvek je to bilo kao da u glavi imam navigator, GPS uređaj. Taj GPS ti kaže: “Ovo je centar grada”. I ti voziš najkraćim putem u centar grada. Ali, shvatio sam da velike drame Čehova i Šekspira nisu navigatori. One kruže oko centra, ne pokazuju ga. Tako sam pisao Mikelanđela. On se nije bavio samo mermerom, već novcem, on laže i ima gomilu problema. Važno je da se GPS ukloni iz scenarija. Kad razmišljaš o velikim scenarijima: „Osam i po“, ili Bergmanovoj „Personi“, oni ne idu ka centru, već po periferiji. Danas su nam potrebni scenaristi koji odbacuju navigatore i kreću se po baštama umesto da idu u centar – mišljenja je Končalovski.
A na pitanje kojih bi pet filmova iz svoje ogromne biografije izdvojio kao najsnažnije, ruski sineasta je kazao da je na to nemoguće odgovoriti:
– To je kao sa decom. Trenutno je moj najtačniji izraz film „Dragi drugovi“ zato što sam se vratio na studentske trenutke. Kad sam bio student, Tarkovski i ja smo mislili da sve znamo o filmu. Sa godinama shvataš da ne znaš sve. Ne znaš gde su tajne kinematografije. Čehov kaže: „U životu ljudi mogu da piju čaj i da se žale na vreme. A za to vreme se svet ruši“. Da bi se rušio svet, ljudi treba da piju čaj i razgovaraju o vremenu.
Kusturica se prisetio da dok je gledao film „Dragi drugovi“ razmišljao je kako ta zemlja, iz koje je iznikao Končalovski ima ogromnu istoriju.
– Ne postoji zemlja u kojoj bi sad mogle da se otkriju takve stvari kakve si ti otkrio, snagu sindikata kakva na postoji ni u Evropi, ni u Americi. To je bila snaga sa kojom nisi mogao da praviš politiku, već estetsku stvar poput filma koji si, na kraju, dobio – kazao je naš reditelj, čemu se Končalovski ovako „usprotivio“:
– Ne slažem se sa tobom. Ti živiš u svojoj domovini i ti imaš tu snagu! Sve može da bude film, ne samo književnost. Ako uzmeš istoriju svoje zemlje, malo raniju, za vreme rata, majčice moja, bože moj, kakvi su tamo bili tragični, skroz šekspirovski događaji. Svaka tragedija je šekspirovski događaj. Ne postoje dosadne priče, već dosadni pripovedači – stav je ruskog reditelja, koji je „primedbu“ Kusturice da na Zapadu kao da su sve već otkrili, da ne postoje tabu-teme, da istorija ne postoji, ovako prokomentarisao:
– To je čist Orvel. Mislim da se u tom smislu, nažalost, velika Zapadna Evropa jako umorila. Taj umor se odražava. Hvala bogu, ni ti, ni naše zemlje nisu umorne. Naravno, pokušavaju da nas izmore, ali još se nismo umorili – poručio je Končalovski, s čim se Kusturica složio rekavši:
– Kod nas ima stvari koje treba da otkrijemo. Tako sam doživeo tvoj film… Kad sam u Rusiji često srećem ljude koji kažu: „Da je živ Staljin, sve bi bilo u redu“. Ljudi žele red. Dobar red, jako loš red, ali im je potreban red. Kod slovenskih naroda nemoguće je zavesti red. Uvek će biti i spontane istorije. To je kao u tvojim filmovima. Treba dovesti do spontane priče, u ovom slučaju, u filmu – ocenio je Emir Kusturica poželevši svom kolegi da dobije Oskara.
– Mani to… Uspeh je da nakon filma imaš mogućnosti da snimiš novi film – zaključio je Andrej Končalovski.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar