Roman "Em" Kim Tui, enciklopedija jada - katalog sudbina, blic-istorija Vijetnama i interaktivni niz likova i lokacija, kao i roman "Sestre" britanske autorke Dejzi Džonson opisan kao "krvava bajka", ovonedeljne su preporuke za čitanje.
Kim Tui „Em“, Clio, 2021.
Naoko neveliki roman je enciklopedija jada – katalog sudbina, blic-istorija Vijetnama i interaktivni niz likova i lokacija. Kim Tui, Vijetnamka koja od desete godine živi u Kvebeku, sučeljava patnje (žrtava rata i eksploatacije) i profit (kolonizatora i uzurpatora njihove domovine).
Nižu se slike ratnih dejstava, pobijene i napuštene dece, prirode razorene herbicidima koji su „zarazili gene“ četiri generacije. Prvo Evropa otima „suze stabla“, kaučuk od kog se prave gume aviona, zglobovi raketa, podvezice i kondomi, potom Amerika određuje ratnu sudbinu – što je Amerikancima „rat u Vijetnamu“, Vijetnamcima je „Američki rat“. Eksploatacija i uzurpacija nastavljaju se ciničnim dobročinstvima kao što je operacija „Bejbilift“ 1975, planirana da se deca američkih vojnika rođena u Vijetnamu evakuišu iz Sajgona. Krhku ekonomsku sigurnost (i novo trovanje toksinima) Vijetnamkama pružaju saloni za manikir: „statistike kažu da su u rukama držale polovinu svih šaka sa lakom na noktima“.
Pojam u naslovu asocira na srodstva, biološka i duhovna. Jarkocrvena nit, koja „veze“ stranicama knjige kao znamen tuge i nade, upliće živote plantažera, pilota, najamnika i siročadi koliko se god to može: „Trudila sam se da utkam niti, ali su one pobegle i ostale nepovezane, nestalne i slobodne“.
Dejzi Džonson, „Sestre“, Štrik, 2021.
„Još nisam u stanju da prepoznam čega se plašim, samo znam da je strah ogroman“: roman britanske autorke nije već viđen eksperiment uvođenja gotske proze u savremeni svet koji vrvi od vršnjačkog nasilja, zloupotrebe tehnologije i internalizovane agresije – on je krvava bajka.
Depresivna i iznurena od bitke sa brigama, Šila se sa ćerkama doseljava na rub Jorkšira, u oronulu i zapuštenu kuću. Džulaj i September, rođene u razmaku od deset meseci, snagom bliskosti prestravljuju čitaoce i sebi utiru put u propast: sestre su jedna drugoj „crna rupa“, „tornado“, „pucanj u mraku“, „poslednja kuća u ulici“. Sestrinska povezanost oduvek se predstavlja i romantično i surovo, ali u romanu Dejzi Džonson motiv biološkog srodstva udaljava se od olako podrazumevane solidarnosti – postaje stalan izvor tajni i nemira, mentalni krah u najavi.
Iako „Sestre“ nepobitno jesu gotska travestija porodičnog romana, stalno forsiranje halucinacija i devijacija ostavlja prostora da se tekst doživi i kao alegorija o nastanku književnog dela. Šila piše dečje knjige u kojima svojim ćerkama stalno dodeljuje nove kostime i uloge; za sebe kaže da je „domaćica DEPRESIJI“ i „kuća dvema divnim KĆERIMA“. Kao odrastanje i sazrevanje, i pisanje je neprekinut niz trauma: ni za Džulaj ni za njenu majku kuća nije utočište, već locus horribilis.
Bonus video: Svetlana Ceca Bojković o knjizi Žarka Lauševića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar