Tajna zvuka Detroita – Alis Kuper: Ta mešavina me formirala

Kultura 27. feb. 202114:16
Podeli:
Foto:EPA-EFE/JOEL CARRETT/EPA/MARK J. TERRILL/NameFace / ddp USA / Profimedia

Svi Motaunovi izvođači voleli su hard rok zbog energije. A i svi mi smo išli na njihove svirke, priča Alis Kuper, "kum šok roka", o zvuku Detroita, grada u kom je rođen, u kom je muzički sazreo i kom je posvetio svoj novi album "Detroit Stories".

Priredio: Matija Jovandić

Kada se pomene detroitski zvuk, poznavaoci rokenrola odmah pomisle na tri ključne reči: MC5, The Stooges i Motaun. Pored dva najvažnija benda iz ovog grada i jedne od tri najznačajnije izdavačke kuće svih vremena posvećene soulu, u gradu fabrika i automobilske industrije, osnivani su i radili su i mnogi drugi bendovi i izvođači, još od početka šezdesetih.

Krajem te decenije, Alis Kuper vratio se iz Los Anđelesa u rodni grad i uronio u zvuk koji ga je formirao. Sada se svom gradu, na svoj način, odužio albumom „Detroit Stories“. U razgovoru za „Gardijan“ povodom novog albuma, Kuper se seća svojih početaka, a novinar ovog britanskog lista Majkl Han uključio je u priču i svedočanstva drugih aktera žive i moćne detroitske scene iz šezdesetih godina prošlog veka.

Alis Kuper danas Foto: EPA-EFE/JOEL CARRETT

„Detroit je bio industrijski grad. Kao Njukasl. Svi su radili za ‘Ford’ ili ‘Ševrolet’ ili ‘Dženeral motors’. Svačiji roditelji radili su duž fabričke trake. Klinci su bili prepušteni ulici. Mislim da zvuk detroitske scene ima neke veze sa tim radom za velikim mašinama; kada bi ljudi čuli jaku, glasnu rok muziku, osećali su se kao kod kuće“, priča Alis Kuper.

Njegov novi album „Detroit Stories“, koji slavi grad u kom je rođen i u kom je izgradio ime, pun je pesama kakve bude duh detroitske rokenrol scene iz šezdesetih godina, čiji su bendovi bili brži, čvršći i tvrđi nego u bilo kom drugom američkom gradu, a ploče su zvučale kao da su snimljene tako što je svako dugme odvrnuto do panja, piše Han.

„Na scenu ste u Detroitu morali da izlazite sa stavom, to je publika volela. Iz nekog razloga, taj mentalitet ljudi na Srednjem zapadu nije uopšte bio suptilan. Bio je sav plemenski i na neki način seksualan. Ovde je drugačije: u Los Anđelesu, ako je neki detroitski bend bio u gradu, ljudi bi otišli kući s posla, obukli bi svoje pocepane ‘leviske’ i crnu kožnu jaknu, i pokušali da izgledaju kao da su deo toga. U Detroitu bi jednostavno došli takvi s posla jer su tako i inače bili obučeni i nosili su vojničke čizme. Nije bilo ničeg lažnog u tome. Tako da, ako ste bili detroitski bend, bolje to pokažite ili vas neće biti“, priča Alis Kuper danas, sa svoje 73 godine.

Tokom godina je visokooktanski zvuk detroitskog rokenrola bio povezivan u sećanjima sa beskrajnim ponavljanjem dva imena.

„Kad čitate u novinama i publicistici o tome, uvek su to Stooges i MC5. Ali bilo je tu nekih baš sjajnih stvari na koje se obraća malo pažnje“, kaže Deniz Tek, tada tinejdžer iz Mičigena koji je, kada se preselio u Australiju, osnovao bend Radio Birdman, inspirisan tim zvukom.

U istoriji rokerola su MC5 i Stooges favorizovani iz očiglednih razloga: prvi su uneli politički radikalizam u rokenrol, pomogli u nastanku panka i metala i – u najboljim momentima – ispunjavali obećanje i spajali fri džez i hard rok, a drugi su bili krik otuđenosti među tinejdžerima i lansirna rampa za Igija Popa. Ali priča o rolenrolu u Detroitu je i priča o Miču Rajderu i grupi Detroit Wheels, o The Rationals, Skotu Ričardsonu, Bobu Sigeru, Tedu Nadžentu, kao i muzičarima koji su postali zvezde glam roka: Kuperu i Suzi Kvatro. To je i priča o tome kako su beli klinci u, po standardima Amerike šezdesetih, rasno integrisanom gradu preuzeli soul sa ploča pod Motaun etiketom, takođe iz Detroita, i polako upijali lekcije sve dok nisu počeli da sviraju nešto sasvim drugačije.

„Bili smo prvi bend“, priča za “Gardijan“ bubnjar Džoni Badendžek iz grupe Detroit Wheels, pratećeg sastava Miča Rajdera. Nisu bili samo prvi, bili su i najveći, piše Han i objašnjava to time što su tokom 1965. i 1966. godine, dok su bendovi iz „britanske invazije“ predvođeni Bitlsima donosili snažan gitarski pop masama u Americi, imali niz top 10 hitova sa uzbudljivim, naloženim ritam i bluz singlovima poput „Jenny Take a Ride!“, „Little Latin Lupe Lu“, „Devil With the Blue Dress On“, koji i danas uspevaju da uzbude slušaoce. Mič Rajder (rođen kao Vilijam Šeril Leviz 1945. godine, muzički aktivan i danas) i Detroit Wheels svirali su prvo po Mičigenu kao Bili Li i The Rivieras u, kako to kaže Badenžek, mnogim crnačkim klubovima jer su svirali mnogo soul pesama.

 

„Mnogi muzičari iz Motauna još nisu bili poznati na nacionalnoj sceni, tako da smo neke nastupe delili sa njima. I postali smo prilično veliki ovde, i to prilično brzo“, kaže bubnjar budućih Detroit Wheelsa.

On jedva da je bio tinejdžer kada ih je impresario Bob Krui odveo u Njujork, gde im je promenio ime i „uzeo ih pod svoje“.

I drugi sastavi iz prvog talasa detroitskih bendova počinjali su jako mladi. Skot Ričardson bio je još u srednjoj školi kada je osnovao Chosen Few, bend posvećen sviranju obrada, u kom su bili i gitaristi Džejms Vilijamson, a potom i Ron Ešton, budući članovi The Stooges. Ričardson se seća da su svirali po četiri seta svake večeri, da su solidno zarađivali, pa je njegov otac bio istovremeno i zapanjen i ljut. Taj bend prisustvovao je jednom od ključnih trenutaka za istoriju rokenrola u Detroitu, oktobra 1966. godine, otvaranju sale Grand bolrum, gde je kasnije snimljen možda i najznačajniji album sa ove scene, Kick Out the Jams grupe MC5.

„Bila je to sasvim nova vrsta muzike i osećaja. Jednostavno biste tripovali, bilo uz droge bilo samo od atmosfere. Klinci nisu vrištali i divljali. Bili su to klinci koji su se otvarali kroz muziku, jednostavno odlepljujući zbog sjajne prilike da imaju svirke uživo, zbog te muzike i mogućnostima da međusobno podele iskustva. I tog osećaja da je sve moguće. Nikada posle toga nisam to osetio“, ispričao je Ričardson, koji je kasnije osnovao Scot Richard Case i prvo svirao rok nalik bendovima iz „britanske invazije“, a posle sa bendom SRC i „metefizičku psihodeliju“.

Krajem šezdesetih, bend Alisa Kupera razmahivao se po Los Anđelesu. Njihovi prvi nastupi bili su u praznim dvoranama, a prva dva njihova albuma, Pretties for You (1969) i Easy Action (1970) bili su izvan fokusa i haotični.

„Los Anđeles i Njujork bili su u fazonu: ‘Okej, dobro, videli smo sve, bla, bla, bla…“. Odsvirali smo mnogo koncerata u Los Anđelesu, a reakcija je bila nikakva. Bio je to čvrsti rokenrol, sa jakim gitarama, ali publiku u Los Anđelesu to nije zanimalo. Oni su više bili za rokenrol sa prizvukom džeza: grupe Doors, Love i Buffalo Springfield“, priča Alis Kuper.

On i njegov menadžer Šep Gordon shvatili su da moraju da odu negde drugde, ali u tom trenutku je detroitski zvuk, iako je to bio Kuperov rodni grad, njemu i dalje bio nepoznat. „Nikada do tada nisam čuo Igija i The Stooges, MC5 ili Suzi Kvatro. Oni su tada bili nepoznati u Los Anđelesu“, svedoči Kuper.

Detroitske grupe razvijale su se u okviru svog ekosistema: školske sale, klubovi, izdavačka kuća A-Square, magazin „Krim“ i radio i TV stanica CKLW. Skot Morgan, pevač grupe Rationals, opisuje da su tada na istom radiju mogli da se čuju i Petsi Klajn i Džejms Braun, ilustrujući time da u Detroitu nije bilo segregacije kada je muzika u pitanju. To se odrazilo i na muziku. Njegov garažni bend probio se sa svojim verzijama pesme „Leavin’ Hear“ i „Respect“, hitom Otisa Redinga, a prvi snimci MC5 bili su obrade soul stvari, koje su dugo ostale na njihovom repertoaru. (Gitarista i jedan od osnivača ovog benda Vejn Kremer redovno je kasnije sarađivao sa još jednom detroitskom grupom, Was Not Was).

„Soul muzika strujala je kroz detroitski rokenrol. Uključite radio i sve vreme čujete zvuk Motauna“, seća se Kuper.

Međutim, do kraja šezdesetih, ritam i bluz vodio je ka nečemu težem u zvuku iz Detroita, pre svega zbog uticaja britanskih bendova poput Kinksa i The Who, koji su dolazili i svirali u Grand bolrumu. U zvuku se čuo i uticaj kontrakulture koja je postajala sve radikalnija kako je odmicao rat u Vijetnamu i odgovor levičarskih političkih grupa i organizacija. Bend The Rationals okrenuo se hard roku, a MC5 pokušavali su da u muziku uvuku i mantru Belih pantera, koju je osnovao njihov impresario i menadžer Džon Sinkler („Droga, oružje i snošaji na ulicama“), a The Stooges počeli su da sviraju nešto što se opisuje kao „slobodan izliv energije“ uz brutalnu jednostavnost na njihovom prvom albumu nazvanom imenom benda (1969).

To je bio Detroit u kakvom su se pojavili Alis Kuper i njegov bend, skoro pa slučajno.

„Šep Gordon, naš menadžer, rekao mi je: u prvo mesto gde doživimo ovacije se odmah selimo. Zakazali smo nastup na Sagatak pop festivalu u Mičigenu 1969. Vidim MC5 i kažem: ‘E, to je pravi bend. Ti momci su sasvim drugačiji. Oni su kao crnački bendovi, beli su, a na sve to još i politički obojeni. I vidim tog lika kako hoda ljudima po rukama, sa razmazanim kikiriki puterom svuda po njemu i peva: „I’m Loose!“. A to je Igi. Onda smo mi izašli na scenu, a publika je odlepila. A onda su saznali da sam i ja iz Detroita i odmah smo postali detroitski bend. Ta vrsta gitarskog zvuka, to mi je bilo u DNK“, priča danas Kuper, dodajući da je tada shvatio da je u „Los Anđelesu bilo sve samo imidž“ i vratio se kući.

 

Dok su MC5 bili redovni u sali Grand, Kuper i njegova grupa postali su neka vrsta kućnog benda u drugom detroitskom klubu, Istaunu.

„To je rok tunel, toplo je unutra i puno znoja. I pogledaš unutra, a tamo Smoki Robinson. Pogledaš na drugu stranu, a tamo neko iz Temptationsa ili neka iz Supremes. Svi Motaunovi izvođači voleli su hard rok zbog energije. A i svi mi smo išli tamo kada su oni svirali. Čak i posle nereda 1968. godine, ako si imao dugu kosu i bio si u bendu, mogao si da ušetaš u bilo koji crnački bar u gradu i bilo je sve u redu. Muzika je bila jedino mesto gde nikome nije bilo važno ko je kakve boje“, priča Kuper.

Dok se Kuper probijao, Mič Rajder se vraćao sa bendom jednostavno nazvanim Detroit. Za bubnjevima je opet bio Badendžek, ali su ovaj put ritmu i bluzu dodali hardrokeski naboj, u skladu sa vremenom. Lu Rid rekao je negde da je pesme „Rock’n’roll“ njegovog (njujorškog) benda Velvet Underground trebalo tako da zvuči, a Detroit je bio specifičan po mešavinama stilova na sceni sve do ranih sedamdesetih. Ali heroin je počeo da nagriza The Stooges i MC5, a bend Detroit bio je više nego povezan sa bajkerskim grupama da bi ikada dospeo u glavne muzičke tokove.

„Pravi bajkeri, ‘Jednoprocentni’, bili su nam ekipa za turneje. Bilo je to ludilo. Visili smo naokolo sa bajkerima, neki među nama su vozili motore sa njima, a vlasnici klubova su i pucali na nas. Na kraju se sve raspalo. Heroin u vozilima za turneje je na neki način uništio i sam bend“, priča bubnjar Detroita.

Skot Ričardson kaže da su do 1969. ljudi „isprobavali granice realnosti“, a da se onda sve to sa drogama pogoršalo. „Osećaj zajedništva kom su stremili neki ljudi nije se dogodio onako kako su oni to očekivali“, dodaje.

Kuperu je po povratku u Detroit pomogao i producent Bob Ezrin, koji je, piše Han, u bendu našao pravu podlogu da naslika svoje viđenje hard roka.

„Kada je on došao u Detroit, morali smo da stanemo i ponovo naučimo kako da sviramo. Radili smo svakog dana, po 10 sati dnevno, i onda nam je izašao ‘Love It to Death’. Naučio nas je mnogo o dinamici: „Ti, prestani da sviraš. To nije srž ove pesme“. Pojednostavio je sve. Nikada zapravo nismo ni napisali album dok nismo sreli Boba Ezrina. Mislim da je prvi album Alisa Kupera upravo ‘Love It to Death'“, priča pevač.

 

Taj album doneo je Alisu Kuperu i prvi hit, pesmu „I’m Eighteen“, i našli su se na novoj putanji.

Za Skota Ričardsona bio je to početak kraja energičnog detroitskog rokenrola.
„Alis je imao odlične nastupe. Ali bilo je još bolje pre svih tih besmislica započetih sa giljotinama i ‘kiselinom’ i svim tim. Kada su samo svirali, bili su jako, jako dobri. Uz Igija Popa i Alisa Kupera svi su hteli da budu rok zvezde. Ali to je kao i sve drugo u Americi, naći ćeš načina da na tome praviš kintu. I oni su to uradili. I onda je to postao šoubiznis“, zaključuje Ričardson.

Legende o bendovima MC5 i The Stooges sada su uklesane u kamenu. Alis Kuper, Bob Siger i Ted Nadžent postali su rok zvezde. Ostali muzičari usmerili su se na druge stvari. Stiv Hanter, gitarista Detroita, svirao je sa Luom Ridom, kao i Dik Vagner iz benda Frost. Oni se čuju na Ridovom živom albumu „Rock’n’Roll Animal“. Kada je Dejvid Bouvi postao zvezda, Skot Ričardson posao je deo njegovog najbližeg kruga ljudi, pomažući u odabiru pesama za njegov album sa obradama „Pin-Ups“, i kao koautor dve pesme za gitaristu „pauka s Marsa“ Mika Ronsona za njegov solo album „Slaughter on 10th Avenue“. Ali niko nije zaboravio rokenrol scenu Detroita iz šezdesetih.

Komentari

Vaš komentar