Svetlana Mitić: Nešković visoku umetnost prepliće s elementima šunda i kiša

Ovu složenu i veoma zanimljivu postavku, koju posetioci mogu da vide do 22. februara naredne. godine, koncipirale su i kustosirale Una Popović i Svetlana Mitić.

U razgovoru sa Svetlanom Mitić za Nova.rs osvrnuli smo se na izložbu i neke od njenih najinteresantnijih segmenata i celina.

Izložba „Zemlja - vazduh“ predstavlja novi susret publike sa stvaralaštvom Predraga Neškovića, gotovo četiri decenije nakon njegove retrospektive u Muzeju savremene umetnosti 1988. godine. Šta je bila osnovna ideja ove izložbe i šta sve posetioci mogu da vide u okviru postavke?

- Pre svega, istakla bih da izložba „Zemlja - vazduh“ nije retrospektivna, već tematsko-problemska izložba koja kroz šest tematskih celina sagledava pojedine ključne aspekte stvaralaštva Predraga Neškovića. Ovakvim konceptom želeli smo da ukažemo na slojevitost i jedinstvenost njegovog umetničkog opusa, ali i na njegovo mesto u kontekstu savremene umetničke prakse u Srbiji.

Posetioci imaju priliku da kroz šest tematskih celina i izbor od više od 100 slika i objekata, nastalih u različitim periodima umetnikovog stvaralaštva, sagledaju međusobne veze između pojedinih radova i ciklusa, kao i specifičnosti njegovog umetničkog izraza. Među izloženim delima nalaze se i ona koja su ovom prilikom predstavljena publici prvi put.

Izložba nastoji da uspostavi novo interpretativno polazište za sagledavanje Neškovićevog opusa, razmatrajući njegove umetničke i poetičke specifičnosti u kontekstu izmenjenih društvenih, kulturnih i umetničkih okolnosti. Na taj način, ona doprinosi kritičkom preispitivanju mesta i značaja njegovog stvaralaštva u okviru savremene umetničke prakse u Srbiji.

Neškovićev umetnički put traje više od šest decenija, tokom kojih je prolazio kroz različite stilske faze i koristio različite umetničke postupke. Šta biste izdvojili kao najprepoznatljivije karakteristike njegovog stvaralaštva?

- Kao jednu od najprepoznatljivijih karakteristika Neškovićevog stvaralaštva izdvojila bih njegovu rizomsku strukturu, koja se ogleda u kontinuiranom, nelinearnom i decentralizovanom pristupu vizuelnom narativu. Tokom više od šest decenija stvaralaštva, Nešković je razvio izrazito pluralistički umetnički jezik, u kojem se područje visoke umetnosti, lišeno svoje tradicionalne hijerarhijske aure, prepliće sa elementima masovne kulture, šunda i kiča.

Druga važna karakteristika njegovog opusa jeste hibridizacija samog slikarskog medija. Spajajući tradicionalne slikarske postupke sa zanatskim tehnikama i upotrebom gotovih objekata, Nešković prevazilazi konvencionalne granice medija i uspostavlja otvoren, dinamičan sistem, podložan neprekidnom preispitivanju i rekontekstualizaciji. Upravo ta sposobnost da različite vizuelne registre, materijale i postupke integriše u jedinstvenu, ali nikada do kraja zatvorenu strukturu predstavlja jednu od ključnih specifičnosti njegovog umetničkog izraza.

U celini „Moćne mašine novog doba“ susrećemo se sa motivima papirnih aviona i neobičnih, fantastičnih letelica. Kako biste opisali ove radove i njihovo mesto u Neškovićevom slikarskom opusu?

- Motiv letelice može se posmatrati i kao jedna od ključnih simbola Neškovićevog odnosa prema dominantnom diskursu tehnološkog progresa. Umesto da ideju progresa predstavi kroz njene monumentalne simbole, on ih prevodi u intimni i gotovo fantazmagorični registar. „Moćna mašina novog doba“ u njegovom slikarstvu postaje papirni avion: jednostavan, krhak i lišen tehnološke kompleksnosti, ali upravo zato sposoban da u sebi objedini ideju leta, želju za kretanjem i projekciju budućnosti. Time se pitanje tehnološkog napretka pomera sa nivoa spektakularnog dostignuća na nivo ljudske imaginacije a predstava tehnološkog progresa izmešta se iz domena spektakularnih dostignuća u prostor igre, imaginacije i individualnog iskustva. Svođenjem tehnološkog objekta na predmet koji pripada svakodnevici i dečjoj mašti, Nešković preispituje njegovu simboličku moć i otvara pitanje načina na koji se ideje napretka, budućnosti i tehnološke dominacije oblikuju u kolektivnoj svesti. Ovi radovi istovremeno ukazuju na specifičnost njegovog slikarskog jezika, u kojem se precizan crtež i intenzivan kolorit povezuju sa motivima iz različitih vizuelnih i značenjskih registara.

Motiv letelica u Neškovićevom opusu stoga nije određen samo temom letenja, već i načinom na koji umetnik uspostavlja odnos između popularne imaginacije, svakodnevnih predmeta i širih kulturnih predstava o modernosti i progresu.

Nešković je u svom radu često koristio pronađene predmete, naročito one sa pijaca i buvljaka. Šta ga je privlačilo takvim predmetima i kako ih je pretvarao u umetnička dela?

- Predraga Neškovića su pronađeni predmeti, naročito oni sa buvljaka, privlačili kao nosioci različitih tragova svakodnevnog života, ali i kao već postojeći vizuelni i kulturni predlošci. Buvljak u njegovom opusu ne funkcioniše samo kao mesto na kojem se susreću odbačeni i zaboravljeni predmeti, već i kao prostor njihove ponovne valorizacije. Izmeštanjem iz prvobitnog okruženja i oslobađanjem od primarne upotrebne funkcije, predmeti dobijaju mogućnost drugačijeg tumačenja. U tom postupku Nešković se oslanja na strategije aproprijacije i ready-madea, ali ih razvija u skladu sa sopstvenim umetničkim senzibilitetom, gradeći nove odnose između predmeta, slike i prostora.

U centralnom delu postavke posebno je istaknut odnos slike i predmeta. Kako se ova dva elementa prepliću u Neškovićevom radu i na koji način je taj odnos predstavljen u izložbenom prostoru?

- U njegovom stvaralaštvu slika i objekat nalaze se u stalnom dijalogu i međusobnom preispitivanju. Slike neretko poprimaju karakter prostorne konstrukcije, dok objekti i instalacije uspostavljaju odnose kompozicije, ritma, kolorita i ravnoteže svojstvene slikarskom mišljenju. Granica između ova dva medija postaje propusna, a njihova povezanost počiva na zajedničkim principima selekcije, premeštanja, akumulacije i kombinovanja postojećih elemenata. Na taj način, Nešković ne istražuje samo mogućnosti transformacije pronađenog predmeta u umetničko delo, već i same granice i konvencije slikarskog medija.

Ovaj princip posebno dolazi do izražaja u centralnom delu izložbe, u zidnoj instalaciji „Postavka 400 satova“. Umnožavanjem i grupisanjem velikog broja istovrsnih predmeta, satovi se oslobađaju svoje pojedinačne upotrebne funkcije i postaju deo jedinstvene vizuelne celine. Njihova akumulacija usmerava pažnju sa pojedinačnog predmeta na odnose koje uspostavljaju celina, ponavljanje i ritam, otvarajući istovremeno pitanja merenja, protoka i doživljaja vremena. U ovom radu jasno se očituje Neškovićev postupak transformacije svakodnevnog predmeta: ono što je izgubilo svoju prvobitnu funkciju ne nestaje, već u novom kontekstu dobija drugačiji status i značenje. Upravo u tom preobražaju, u kojem se odbačeno i svakodnevno uvode u prostor umetnosti, prepoznaje se jedna od važnih linija njegovog stvaralaštva.