1
"Beograd je uvek bio jedan “drugi i drugačijii grad”, jer je to grad u neprestanom formiranju. To nije grad koji je ikada u punom smislu te reči postojao kao takav, nego je uvek iznova zbog društveno-istorjiskih okolnosti morao da ponovo izmišlja sebe"...
Ove reči o Beogradu, izgovorio je pisac Vladimir Arsenijević…
Rubriku “Gde je sad tvoj Beograd” na našem portalu i u novinama “Nova” mogli ste da čitate jednom nedeljno. I to čitavih pet meseci, od avgusta do decembra. Cilj nam je bio da s značajnim ljudima iz sveta kulture pričamo o Beogradu iz svih mogućih aspekata – od arhitekture, kulture, istorije, duha grada, do politike, ali i ljudi, noćnog života… Čini nam se da smo uspeli da nađemo zanimljive sagovornike i da smo ispunili cilj – da Beograd osvetlimo sa različitih strana!
U tri nastavka predstavljamo vam, po našem izboru, najinteresantnije opservacije naših sagovornika o Beogradu koje smo tokom 20 nedelja objavljivali.
Spisateljica Ana Vučković je jedna od onih najsmejanih i pozitivnih osoba za koje uvek pomislite kako bi bilo lepo da ih ima više u Beogradu.
– To što sam se rodila u Beogradu je jednostavno tako, ali sam onda i izabrala da u njemu ostanem. Volim svoje beogradske rituale, svoje šetnje jednim te istim ulicama svakog dana, volim da namirujem svoje gastronomske potrebe na istim mestima, uzimajući jednu te istu kiflu i jogurt deset dana za redom, volim tramvaje na Bulevaru, kojim sam bila fascinirana još iz detinjstva i pesama Duška Radovića i Dragana Lukića, volim svoje usamljeničko lutanje Beogradom, odlazak na bazen, fotografisanje uglova, krošnji. Mnogo toga lepog je u Beogradu samom, ali je mnogo toga i u meni. Beograd me je naučio da volim i neke druge gradove, u kojima znam da bih takođe mogla da živim, što ne znači da i hoću – iskrena je Ana dok priča o svom rodnom gradu.
Fotograf Brajan Rašić je sinonim za rokenrol fotografiju, ali i za London, Beograd i Dorćol.
– Ne bih rekao da je Beograd miran grad, ali meni odgovara taj gradski nemir i nered koji je vezan za glavne gradove, ali veoma umanjen u odnosu na šta sam navikao u Londonu. Kupio sam stan blizu Taša. Pa ja svugde mogu peške da idem! U Londonu zaboravite na to. Trudim se da pešačim što više, pošto je sve nekako blizu. Ne volim sebe kad uletim u autobus da putujem jednu stanicu do centra. Parkovi su divni, ja sam Dorćolac i odrastao sam na Kalemegdanu, sad mi je bliže Tašmajdan. Volim da odem u crkve. Sad mi je lokalna Sveti Marko. Kršten sam jos pedesetih u Crkvi Aleksandar Nevski, u Sabornu sam odlazio i sa tatom. Odem do Novog groblja gde su mi roditelji sahranjeni. Taj mir i spokoj u crkvama ili na groblju mi prija. Naravno, pre svega, tu su ljudi. Zahvaljujući mom radu u oblasti gde sam radio, mnogo ljudi me poznaje a i ja njih. Od muzičara, novinara, književnika, glumaca, slikara, pa sve do školskih prijatelja. Jos uvek ih srećem i na ulici, neke ne mogu ni da prepoznam ali godine su prošle.
Poznata beogradska dramaturškinja i spisateljica Milena Minja Bogavac, odrasla je I živi na Senjaku. Spada u one živopisne osobe pune života, bistre i rečite, koje svašta nešto znaju.
– Senjak nije kraj buržuja, Senjak je kraj kontrasta i oštrih, socijalnih razlika. Na Senjaku, istovremeno žive bogati i sirotinja; nekadašnja viša i viša srednja klasa, kroz čije kuće odavno duva promaja, ali u čijim dvorištima rastu velike i lepe lipe… Tu je i neka nova ekipa, koja se masovno doseljavala u toku devedesetih. Oni su kupovali te stare kućice s dvorištima, rušili ih i zidali svoje kućerine, koje su – po pravilu, od ulice odvojene debelim zidovima, poput tvrđava… Istovremeno, Senjak ima Udbinu zgradu, u kojoj živi najveći broj stanovnika ovog kraja. To nisu buržuji, a nisu ni siromašni. Ljudi po sredini, kao i u svakom gradskom naselju. U nekim ulicama i dvorištima živi se sirotinjski. Još ima nekih udžerica i prizemnih kućica, za zajedničkim dvorištima i dvorišnom česmom – kaže Minja i dodaje:
– Na Topčiderskom brdu, mnogo je stranaca i diploma, a niže, na Senjaku i dom za decu bez roditeljskog staranja. Ova deca su takođe išla sa nama u školu. U vreme kada sam odrastala, tamo gde se danas uzdiže Beograd na vodi, živele su radničke porodice, u parkiranim železničkim vagonima… I sve je to bio Senjak. Svi društveni slojevi, na istom mestu. Mnogo različitih porodica, situacija i priča… Istorija propadanja i uzdizanja novih klasa, u malom.
Popularna Zagrepčanka Ida Prester je živela u Beogradu skoro desetak godina i jako dobro ga poznaje.
– Beograd je drama, akcioni film, niz uličnih gegova i beskrajno duhovitih brzih kadrova, ali i konstantna tenzija. To uopće ne primijećujes kad si na to navikao, kad te prati kroz odrastanje. Mom mužu je obratno, uživa u toj BG dinamici, a Zagreb mu je depresivan, siv i usporen. Apsolutno ga razumijem! I ja svako malo dođem u BG po infuziju ‘života’ da se razbudim. Ali uživam i u ZG kolotečini. I meni i njemu upravo ta kombinacija istoka i zapada jako paše. ZG- BG krvotok po 442 autocesti – kaže Ida.
Ona dobro detektuje kako gradovi kao što su Beograd i Zagreb funkcionišu.
– Prljavština mi u Beogradu najmanje smeta. A sad kao u onim klasičnim ljubavnim prekidima – but it’s not you, it’s me! Ja sam naprosto odrasla u drugačijem ambijentu, treba mi mir i sigurnost manjeg grada. Za svakodnevno preživljavanje Zagreb mi savršeno odgovara, idealan obiteljski grad, pitom i fin. Radi se, pa lagana cugica s frendovima, pa domeka. Ostaneš kući s djecom navečer i miran si, vjerojatno ništa ludo i spektakularno nisi propustio.
Harizmatičnog Dragana Ilića svi znaju po jutarnjem radijskom programu Buđenje u kojem širi optimizam Beograđanima, ali i ukazuje na patologiju u kojoj živimo.
– Ako je arhitektura ogledalo sistema vrednosti i vizija vladajuće klase, može se reći da dominira primitivni egzibicionizam, fascinacija idejom veličine, populizam ogromnih zgrada, želja da se fizički pokaže moć. Tu nema prostora za promišljanje o kvalitetu života, pa sam siguran da stanovnici ovog dela grada neće biti presrećni svojom sredinom. Ipak, jedina dobra stvar u celom projektu jeste kej kojim se možete prošetati ili voziti biciklom, od Gazele do 25. Maja. Na sreću tu još nema splavova koji guše pogled na reke. Ponekad mi se čini da je taj deo Beograda banka u betonu, oblik štednje u nekretninama, “parkirana lova“ poput delova Londona ili Bejruta. Takvi kvartovi nisu predviđeni za život, oni služe za pokazivanje moći, finansijske, političke i svake druge – smatra Dragan Ilić i daje opis današnjih Beograđana, ali i našeg društva generalno.
– Mi smo nelečeno društvo sa višedecenijskim tegobama. Nismo se bavili ni individualnom ni socijalnom patologijom. Zato se borimo sa apatijom, depresijom, kriminalom, uvek novim kriminalnim klanovima i populizmom na svim delovima političkog spektra. Naša okupiranost sobom ne dozvoljava nam da sebe vidimo u široj slici globalnih geopolitičkih procesa, sebe uvek vidimo kao jedinstven slučaj, najvažniju tačku na planeti, mesto gde su uprte oči sveta.
Pisac i osnivač KROKODIL-a, Vladimir Arsenijević, je često u javnosti percipiran kao gradski lik i pravi beogradski pisac, ali on lično ne voli tu famu koja se pravi oko nečeg što je „beogradsko“.
– Ja ne volim te “beogradizacije”. Slabo me interesuje ko je uopšte rođen ovde, ili su mu dedovi i pradedovi odavde. Ja verujem da ti mitovi o nekadašnjem Beogradu uvek nastaju iz te neke romantične vere da je makar nekad bilo bolje. I to su sve ti oblici retroaktivne utopije kojima su ljudi inače skloni. Od najstarijih predanja uvek se govorilo o zlatnom dobu kao o nečemu što je prošlo. Moje lično iskustvo je da Beograd nikada nije bio posebno lep grad. Na njegovim ulicama je uvek bilo srazmerno dinamično. On je uvek bio poprilično bezbedan za grad tih dimenzija. Uvek je bio grad jedne uzburkane socijalno-ekonomske slike, gde si na ulicama mogao da vidiš i neke došljake i neke ljude sa relativno finim manirima… Međutim, Beograd je uvek bio jedan “drugi i drugačijii grad”, jer je to grad u neprestanom formiranju. To nije grad koji je ikada u punom smislu te reči postojao kao takav, nego je uvek iznova zbog društveno-istorjiskih okolnosti morao da ponovo izmišlja sebe – smatra Arsenijević.
Podcast „Život na srpskom“ – gost Milica Vučković
