Stiven Spilberg: Skandiranje neonacista, teroristički napad, pucnjava u sinagogi – antisemitizam opet nadire

Nakon "Šindlerove liste" došlo je do ekspanzije priča o Holokaustu, poput “Život je lep”, “Pijanista”… Ipak, prema mišljenju reditelja, “Zona interesa” se izdvojio svojim kvalitetom “jer podiže svest o banalnosti zla”.

- Od 2016. godine antisemitizam se pridružio rasizmu, ksenofobiji, homofobiji i svim ovim bolestima. Važno je da se stalno o tome govori. Neprijatno jeste, ali jedini način da se promeni to kako ljudi tretiraju Jevreje jeste da ta tema uvek bude deo razgovora - ocenjuje Spilberg.

Slavni reditelj ističe da "Šindlerova lista" nikada nije bila lek za antisemitizam, već podsetnik na njegove "simptome". Podseća takođe da je ovih dana, tragično, antisemitizam na svim naslovnicama: neonacisti skandiraju "Jevreji nas neće zameniti" u Šarlotsvilu, pa pucnjava u sinagogi u Pitsburgu, teroristički napad 7. oktobra na Izrael koji je odneo živote oko 1.200 Jevreja...

- Da ne pominjemo bivšeg, a možda i budućeg američkog predsednika koji je na svojim skupovima u Nirnbergu koristio jezik nalik Hitleru, nazivajući imigrante "štetočinama" koje "truju krv" Americi!

Sve su ovo razlozi zbog čega je, 30 godina nakon što je Spilberg osvojio Oskara za najbolji film i režiju za priču o Oskaru Šindleru, nemačkom biznismenu koji je spasao 1.200 Jevreja od nacista tokom Drugog svetskog rata, "THR" ponovo pokrenuo priču o ovom kultnom ostvarenju.

- Nikada nije bilo prikladnijeg trenutka da se udubimo u ovu priču. Antisemitizam uvek vreba u veoma plitkim vodama. Samo je ispod zemlje. S vremena na vreme, prodire kroz površinu u sve naše živote i vesti, kada postajemo svesni šta ljudi govore protiv Jevreja - kaže reditelj.

Vraćajući se 30 godina unazad, kada je prvi put u rukama držao knjigu po kojoj je nastao scenario za "Šindlerovu listu", Spilberg navodi da je velika misterija koju nikako nije mogao da reši bilo pitanje: "Zašto je Šindler to uradio?"

- U rad na scenariju bilo je uključeno više scenarista, ali me nijedan nije oduševio. Bio sam prestravljen da, čak i ako sam imao odgovarajući scenario, nisam dorastao da ga prikažem na ekranu. Bio sam siguran da nisam spreman da se pozabavim ozbiljnošću te teme, moralno ili filmski, i osećao sam da mi nedostaje mudrosti. Ali, nisam želeo da priča propadne. Zato sam otišao kod Martija

Skorsezea], i bio je zaintrigiran. Marti je bio taj koji je angažovao Stiva Zejlijana, tako da je najveći doprinos koji je on dao bio pronalaženje najboljeg scenariste za adaptaciju knjige.

Skorseze je čak pristao da režira "Šindlerovu listu". Vremenom je, međutim, Spilberg počeo da žali što ga je predao… U međuvremenu je sazreo i počeo da snima ozbiljnije filmove...

- Ne bih mogao da napravim "Šindlerovu listu" bez "Boje purpura" (1985), a zatim i "Carstva sunca" (1987). To su bile moje dve ogromne stepenice pre nego što sam zaista duboko udahnuo i rekao: "Sada sam spreman."

Takođe je bio zabrinut zbog rastućeg neznanja i poricanja Holokausta u Americi i, nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, mržnje koja je bila sve veća.

- Sakupio sam udžbenike za škole iz Kalifornije, Njujorka i Čikaga i nisam mogao da nađem nikakve reference na Holokaust. Pominjali su da su nacisti ubijali nevine ljude. Nikada nisu rekli da su to Jevreji.

Spilbergova supruga je pre venčanja prešla u judaizam, što je bio još jedan važan faktor za njega.

- Kada sam se oženio Kejt, mnoge stvari su se otvorile u meni. Jedna stvar je bila sposobnost da se prihvati nemoguće. To me je nateralo da rizikujem više nego što sam ikada ranije. I mislio sam da ako ću rizikovati, najveći rizik - ne samo za sebe i svoju karijeru, već i za čitavu zajednicu preživelih - jeste preuzimanje "Šindlerove liste"!

Spielberg i Zaillian su zajedno otišli na istraživačko putovanje.

- Rekao sam: "Idemo u Aušvic — nikada nisam bio — i idemo u Poljsku". Tako smo odleteli u Poljsku i proveli vreme na mestu logora za prinudni rad u Plašovu. Otišli smo u Šindlerov stvarni stan. I posetili smo Aušvic, što je bilo najupečatljivije iskustvo koje sam ikada imao do tog trenutka u životu. Onda smo se vratili u avion i rekao sam Stivu, koji je napisao scenario od 105 stranica za Martija: "Ovo mora da bude scenario od 175 stranica. Nije me briga koliko je film dugačak. Briljantno ste zagrebali po površini i rešili ste neke velike probleme u unošenju naracije u priču, ali moramo da idemo duboko u to!"

Kada je reč o kastingu, imao je 126 uloga, radilo se o skoro svim evropskim glumcima, a razume se, za samog Šindlera bilo je najviše izazova.

- Mnogo ljudi je bilo zainteresovano da glumi Šindlera, i mnogi od njih su bili filmske zvezde. A, onda je stigao poziv od Bilija Vajldera. To je bila tužna priča. Poznavao sam Bilija jer kada sam snimao “E.T.” i “Poltergeist” u MGM-u, Bili je tamo bio konsultant. Davali su mu scenarije za čitanje, posebno komedije, i pravio bi beleške o scenarijima i vraćao ih ljudima iz studija. Bili je osećao da polako gubi život. Često bismo ručali, a Bili bi rekao: „Ne mogu više da radim. Šta god mi je radilo 30 godina, više ne radi. Humor je drugačiji. Čitam ove scenarije, pravim beleške, dajem ideje, a moje ideje su ideje koje bi bile briljantne 1940-ih i 50-ih, ali ih danas niko ne prihvata.”

Godinama kasnije, pozvao je Spilberga i rekao: „Moram da te vidim, veoma je važno”.

- Došao je u moju kancelariju kazavši da je saznao da ću raditi “Šindlerovu listu”. Rekao mi je da, s obzirom na njegovo jevrejsko poreklo, tu priču mora da ispriča. Skoro da je vikao: “Ovo je moje iskustvo pre nego što sam došao u Ameriku. Izgubio sam sve tamo. Moram da ispričam ovu priču! Čujem da ste vi vlasnik prava.” Pitao me je da on režira. Teška srca, morao sam da kažem istinu. Rekao sam: „Bili, odlazim za Krakov za tri nedelje. Ceo film je snimljen. Sva posada je angažovana. Počinjem da snimam krajem februara.” Bili nije mogao da govori, a onda ja nisam mogao da govorim, i samo sam ispružio ruku i Bili me uzeo za ruku. Taj susret pamtiću zauvek. U tom trenutku shvatio sam koliko je zaista ozbiljno ovo što radim.

https://www.youtube.com/watch?v=gG22XNhtnoY

Sećajući se premijere, reditelj priznaje da je najjači utisak bio kada se završila špica i kada su ljudi nepomično sedeli na svojim mestima. “Dugo su sedeli tu, ne pomerajući se”.

- Želeo sam da moj film ljudi gledaju u bioskopu, da sede jedni kraj drugih i da dele zajedničko iskustvo.

Nominacije za Oskara objavljene su 9. februara 1994. “Šindlerova lista” osvojila je vodećih 12.

- Nisam očekivao da ću pobediti jer nikada nisam osvojio Oskara. Pomislio sam: „Zašto bi ova noć bila drugačija od svake druge noći?” Zato što je to dobar film i ljudi ga vole? Ljudi su voleli “E.T.”, a ja nisam pobedio zbog toga. “Boja purpura” imala je najviše nominacija od bilo kog filma koji nije osvojio nijednu. Govorio sam svojim prijateljima: "Biću kao Alfred Hičkok

koji nikada nije osvojio Oskara]. Neću da osvojim Oskara. Ali u redu je."

Oskar je ipak završio u njegovim rukama – I to za najbolji film i režiju.

- Dok sam gledao sve koji su bili na nogama aplaudirajući, a ja primao svog prvog Oskara, bio sam ispunjen i preplavljen različitim osećanjima. Čak i kada se osvrnem unazad, ne mogu da razaznam koje su sve to emocije bile, ali osetio sam dubok ponos. Moja žena i mama su sedele jedna pored druge. Pogledao sam ih pravo u oči i rekao sebi: „U redu, ako počneš da plačeš, ugrizi se za jezik. Možeš krvariti, ali ne možeš plakati.”

Bonus video: Skorseze o novom filmu