Razgovarali smo za Nova.rs sa jednim od osnivača Tuxedomoon, Stevenom Brownom, pre njegovog koncertnog gostovanja u Domu omladine Beograda u ponedeljak, 30. maja, na kome će sa pratećim bendom predstaviti svoj prvi pravi solo album posle 30 godina - “El Hombre Invisible”.
Tuxedomoon su zadužili svet alternativne pop umetnosti, svojom noir zvukom u kome su se preplitali elektronika, drugačiji rok i tragovi klasike. Kad su iskočili sa kalifornijske scene oko 1980, oduševili su nas hrabrim pokušajem da se kreira nešto apsolutno novo u svetu masovne kulture. Možda ne tako radikalni kao The Residents, njihovi drugari i kolege sa etikete Ralph Records, Tuxedomoon su na svojim prvim albumima “Half-mute” i “Desire” svejedno uspeli da otvore prozor u budućnost, koja se naposletku desila u formi – elektro pop muzike. Njihov ugled stilskih vizionara i istovremeno delikatnih kritičara dekadencije Zapadne civilizacije nastavio je da raste unutar popularne kulture, pretvarajuće ih u kultni bend koji je nadrastao vremenske okvire i sa svakom generacijom nalazio nove fanove.
Više puta su gostovali kod nas posle godine 2000, uglavnom u Domu omladine Beograda. Rastali su se nedavno i iz pravih razloga, pošto je preminuo Peter Principle (1954-2017), jedan od originalne trojke koja je napravila ovu grupu. Prvi solo album Stevena Browna posle ovog tragičnog događaja, zato je nešto najbliže što možemo doći do originalnog zvuka Tuxedomoon u ovim vremenima, i saslušati uvek pouzdano razobličavajuće komentare na stanje u kome se svet nalazi. Album “El Hombre Invisible” za svoju temu bira Meksiko, što je pomalo očekivano, pošto Steven Brown tamo živi poslednje tri decenije, ali poruke su univerzalne, kao i uvek.
Da li Tuxedomoon kao grupa još uvek postoje?
– Tuxedomoon su preminuli kad je preminuo Peter Principle. Nema planova da se naš rad nastavi, u tome se Blaine Reininger i ja kao osnivači slažemo. Deo čarolije je izgubljen i ne može se vratiti.
Tuxedomoon su osnovani u San Francisku pre više od 40 godina. Kako biste opisali scenu na kojoj ste počeli? Postoji li i danas neko nasleđe te generacije umetnika? Da li neko od njih još uvek radi na nečem važnom?
– San Francisko kasnih sedamdesetih bio je živahna scena. Još je bilo u vazduhu nešto od magije svetih šezdesetih. Pozorišne predstave i muzika svih vrsta su se preplitali u neobičnim ambijentima. Ali sve se to rasejalo svuda po svetu, i danas je u pitanju jedan drugačiji grad, u kog ne idem često.
Šta je razlog da Vaš novi album „El Hombre Invisible” bazirate na iskustvu života u Meksiku, gde ste se preselili i radite poslednjih 30 godina? Koliko Vas je ova kultura promenila, kao i Vaš pogled na muziku i svet?
– Snimio sam preko deset albuma u poslednjih 30 godina sa svojim meksičkim bendom Nine Rain. Kasnije, živeći u Oaksaki, radio sam sa raznim drugim formacijama, kao što su Ensamble Kafka i Cinema Domingo Orchestra Banda, a tu je i soundtrack za dokumentarac “El Informe Toledo”. Ali sva muzika koju sam uradio u Oaksaki – bila je instrumentalna. Nedavno sam ponovo osetio želju da pišem pesme i tekstove. Živeći u Meksiku, bio sam veoma zainteresovan za kulturu i istoriju te velike zemlje, i na neki način opsednut temom njenog osvajanja. Verujem da mi znamo vrlo malo o Meksiku pre dolaska Španaca – uz to, ono što su nam govorili u školi i pisali u knjigama, često je veoma iskrivljeno. Moj muzički zapis pod imenom “El Hombre Invisible” – delimično odražava ovu ideju i saznanja koja sam u međuvremenu sam stekao o toj temi. Ali, kao što sam rekao, takođe predstavlja i oslobađenje raznih mojih muzičkih i lirskih ideja, koje su akumulirane u poslednjih nekoliko godina.
Ovo je Vaš prvi pravi solo album nakon tri decenije. Ko su bili Vaši saradnici i zašto je snimanje za Vas bilo posebno važno?
– Moji saradnici su uglavnom bili prijatelji – muzičari sa kojima sam radio u Oaksaki. Bruno Varela iz CDO i Julio Garcia iz Ensamble Kafka, kao i Beto Cruz, koji već nekoliko godina radi sa mnom na mojim solo projektima. Tu je i Chris Haskett, sa kojim sam sarađivao na albumu “Half Out” 1990, a sada živi u Australiji i snimao je sa nama na daljinu. Ploču je u Berlinu miksovao moj stari partner Nikolas Klau. Bilo mi je važno da zabeležim jedno iskustvo, koje do sad nisam uspeo da izrazim u tako koncentrisanom izdanju.
Kako ste proveli ovih poslednjih par godina od izbijanja pandemije?
– Snimio sam “El Hombre Invisible” tokom pandemije, eto šta sam radio.
Koliko je u Meksiku bila loša situacija sa kovidom 19?
– Srećom, život je bio mnogo opušteniji u Meksiku nego u ostatku sveta. Na primer, nikom nije bila potrebna dozvola za izlazak napolje, van kuće. Zapravo je Meksiko bio jedina velika država koja nije imala ograničenja za ulazak u nju. Kao rezultat toga, milioni Amerikanaca i Evropljana došli su da uživaju u malo slobode. Zanimljivo je primetiti kako je uprkos ovoj labavosti režima – stopa smrtnosti od kovida u Meksiku bila uporediva ili čak ista kao u onim zemljama koje su uvele oštra ograničenja i zatvorene granice.
Da li ste proputovali svet poslednjih meseci i kako se on promenio nakon pandemije?
– Putovanje po Evropi prošle jeseni – bilo je noćna mora. Počevši od 10 sati nošenja maski u avionu, kao i svih uslova koje je bilo potrebno ispuniti da bi se ušlo u svaku zemlju, pre letenja tamo – a sve je to bilo moguće samo uz računar ili pametni mobilni telefon i internet. Nema pametnog telefona/interneta = nema putovanja.
I muzički biznis se drastično promenio otkako su Tuxedomoon počeli. Da li su te promene u korist umetnika ili ne?
– Spotify je zločinačka, kriminalna organizacija, koja nikako ne radi u korist muzičara. Za milion pregleda vaše pesme plaća vam se tačno 500 dolara. Pre nego što se pojavio Spotify, ukoliko bi se desilo da milion ljudi na bilo koji način čuje vašu muziku – bili biste jedan veoma bogat muzičar. Toliko o tome.
Šta je za vas lično uzbudljivo u savremenoj muzici?
– Penderecki. Šenberg. Black Star.
Ovo je jedan od prvih nastupa na kome predstavljate vaš novi album u Evropi. Šta ljudi u Beogradu mogu da očekuju na vašem koncertu 30. maja?
– Kompletno izvođenje moje nove ploče “El Hombre Invisible” plus muziku grupe Tuxedomoon.
Bonus video – Glas, dirka, bas: I’ve Got To See You Again
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar