0
Pesnik Stevan Tontić dobitnik je Disove nagrade za 2021. godinu, jednoglasno je odlučio žiri u sastavu Saša Radojčić, Marko Avramović i Mihajlo Pantić (predsednik), nakon tri elektronske sednice, saopšteno je iz Gradske biblioteke u Čačku, koja nosi ime po Vladislavu Petkoviću Disu.
Žiri sa radošću i posebnim zadovoljstvom pozdravlja Tontićevo neodustajanje i pohvalu životu izraženu stihom, i bezrezervno smatrajući da je njegov opus dostojan nagrade Disovog imena, prvi čestita dobitniku, navodi se u saopštenju.
Stevan Tontić, pesnik, prozaista, esejista, antologičar i prevodilac, rođen je 30. decembra 1946. godine u Grdanovcima kod Sanskog Mosta. Završio je studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Najpre radi u Redakciji za kulturu Televizije Sarajevo, a potom postaje urednik za književnost u izdavačkoj kući „Svjetlost“ u kojoj osamdesetih godina uređuje časopis „Život“. Iz ratom zahvaćenog Sarajeva odlazi za Nemačku, gde u egzilu ostaje od 1993. do 2001. godine. Nakon povratka u Sarajevo, živi kao profesionalni književnik. Od 2014. godine stanovnik je Novog Sada.
Objavio je pesničke zbirke: „Nauka o duši i druge vesele priče“ (Sarajevo, 1970), „Naše gore vuk“ (Novi Sad, 1976), „Tajna prepiska“ (Sarajevo, 1976); „Hulim i posvećujem“ (Beograd, 1977); „Crna je mati nedjelja“ (Beograd, 1983); „Prag“ (Sarajevo, 1986); „Ring“ (Beoograd, 1987); „Sarajevski rukopis“ (Beograd, 1993; dopunjeno izdanje 1998); „Moj psalam“ (Berlin, 1997); „Blagoslov izgnanstva“ (Banja Luka, 2001); „Sveto i prokleto“ (Novi Sad, 2009); „Svakodnevni smak svijeta“ (Beograd, 2013); „Hristova luda“ (Beograd, 2017).
Objavljeno je više izbora Tontićeve poezije, od kojih su najnoviji: „Anđeo mi banu kroz rešetke“ (Novi Sad, 2010); „Svakodnevni smak svijeta / Der tägliche Weltuntergang“ (Klagenfurt, 2015); „Bezumni plamen“ (Sarajevo, 2015). Poezija mu je prevođena na brojne strane jezike i zastupljena u značajnim antologijama srpskog pesništva. Autor je romana „Tvoje srce, zeko“ (Beograd, 1998), putopisa „Ta mjesta“ (Zrenjanin, 2018), kao i više knjiga eseja.
Sastavio je antologije „Novije pjesništvo Bosne i Hercegovine“ (Sarajevo, 1990) i „Moderno srpsko pjesništvo – velika knjiga moderne srpske poezije od Kostića i Ilića do danas“ (Sarajevo, 1991).
Prevodi sa nemačkog jezika. Za prevod poezije Petera Huhela 2016. godine dobio je Nagradu „Miloš N. Đurić“, a na nemački jezik je, zajedno sa V. Kalinkeom, preveo „Liriku Itake“ Miloša Crnjanskog.
Dobitnik je Savezne nagrade „Mladost“ za najbolju prvu knjigu, Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva, Šantićeve, Zmajeve, Rakićeve i Kočićeve nagrade, Nagrade grada Hajdelberga „Književnost u egzilu“, Žičke hrisovulje, Nagrade „Brankovog kola“, Nagrade „Kočićevo pero“, Antićeve nagrade, Velike bazjaške povelje, kao i književnih priznanja „Dušan Vasiljev“, „Ljubomir Nenadović“, „Rajner Kunce“ i drugih uglednih domaćih i međunarodnih književnih priznanja.
Član je Srpskog književnog društva, Srpskog i Nemačkog PEN centra.
Od prve objaljene knjige „Nauka o duši i druge vesele priče“ (1970) do za sada najnovije sa naslovom „Hristova luda“ (2017), navodi se u saopštenju žirija, Stevan Tontić je sazdao bogat i razgranat pesnički opus koji je, rastući pratnjom putanje vremena, uvek ostajao u znaku vrlo aktivnog odgovora kako modernoj srpskoj pesničkoj tradiciji u čijem nizu je Vladislav Petković Dis jedan od nezaobilaznih utemeljivača i orijentira, tako i gotovo svim, po pravilu teškim, neodgonetljivim pitanjima našeg doba, te posebno, disovski rečeno, iskušenjima „naših dana“.
„Stevan Tontić se kao pesnik menjao, upravo u duhu promena vremena kojem je bio svedok, pa njegov stvaralačkih opus gledan iscela predstavlja uzoran primer i skup različitih poetskih formi, tematskih preokupacija, primenjenih postupaka i iskaznih intonacija. Uprkos tim evidentnim promenama, ili možda baš zahvaljujući njima, od mladalačke začuđenosti svetom, preko rezignacije i melanholije uslovljene usvojenim tragičkim iskustvom, do okretanja pogleda prema visinama (što su, nimalo slučajno, i neka od ključnih svojstava Disove poezije), Tontićev pesnički glas uvek je ostajao prepoznatljiv i samosvojan.
U stalnom kretanju između svetog i profanog gorki subjekt Tontićeve poezije, ne želeći da zataji, nego, naprotiv, da naglasi pomenutu vezu sopstvenih lirskih i misaonih promena sa promenama sveta i doba u kojem se obreo, ostavio je neizbrisivi trag u jeziku pesme. Za Tontića je, kao i za Disa i druge značajne srpske i svetske pesnike, poezija ne samo najdublji i najsmisleniji način razumevanja života i sveta, nego i poseban vid iskupljenja, dokaz da je postojanje svake pojedinačne ljudske egzistencije neponovljiv čin“, saopštio je žiri za dodelu Disove nagrade.
