0
Do poslednjeg dana nije se znalo hoće li u ovom, trećem odabranom terminu, 65. izdanje Sterijinog pozorja uspeti da se ostvari. Pa se do dana izvođenja nije znalo hoće li Sarajevski ratni teatar odigrati svoju predstavu u okviru ''Krugova'', kao ni hoćemo li videti ZKM u njihovom terminu, pa ni Kamerni teatar na zatvaranju. Jer pandemijska situacija otvara i zatvara granice nepredvidivo. Malo je reći da su u direkciji zbog te neizvesnosti bili na ivici nervnog sloma. Mislim zapravo na direktora Radonjića, koga sam prvi put u životu videla sa čašom alkohola u ruci.
I to je otprilike sve što ćete od mene dobiti iz oblasti “iza kulisa“.
Ne idem rado na festivale. Iz prostog razloga što su na njima, u našoj maloj sredini, nezaobilazni kompromisi. Lični u vidu starodrugarskih izbora, profesionalni u vidu spomeničkih veličina, kojima se nedostaci gledaju kroz prste zbog minulog rada. Da ne pominjem ono “ja tebi, ti meni“. Na ovogodišnjem Pozorju toga konačno, i ako izuzmemo otvaranje sa “Smederevom 1941.“, uopšte nije bilo.
Selektor Svetislav Jovanov opredelio se za generaciju stvaralaca u trećoj i četvrtoj deceniji, u potpunosti kada je reč o piscima, i u većini kada govorimo o rediteljima, generaciju mahom van institucija, koja mejnstrim postaje isključivo zahvaljujući svom odgovornom odnosu prema teatru. Čak tri predstave su, u raznim kombinacijama, autorstvo grupe čije jezgro čine Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Slobodan Obradović, Tanja Šljivar i sasvim mladi Dimitrije Kokanov, koji je i nagrađen Sterijinom nagradom za tekst, za “Kretanje“. Iz njihove radionice izašli su i “Lonli planet“ i “Lepa Brena prodžekt“ – nije greška u ortografiji – apartne predstave zasnovane na promišljanju stvarnosti bez bolećivosti, lične i iskrene. Računaju na blisku vezu sa publikom, pa se dve dešavaju van crne kutije klasične pozornice, u malim prostorima, sa malim grupama gledalaca, gde je bliski dodir neminovan, gde se svi gledaju u oči, i svi čuju disanje jedni drugima. Gde se ne može lagati. Bar ne lako.
Čak tri glumačke Sterijine nagrade su iz ove predstave – Jelena Ilić i Aleksandar Đinđić, kao i Pavle Mensur za mladog glumca. I da nije malo previše jednoj predstavi, zaslužile su Sterijinu i preostale dve glumice, Ana Mandić i Milica Stefanović.
Staro pozorište (laži?) treba srušiti, radikalna je Maja Pelević za okruglim stolom Pozorja. Reč je o predvidivim obrascima, koji preuzmu primat nad umetničkom istinom, lako zadovoljavajući horizont očekivanja nezahtevne publike. Što je opasnost koja vreba svakog autora, pa je i sama priča o novim formama prastara (videti pod Amenhotep IV).
Drugačija od pomenutih, ali jednako mladalački bezobrazna, je “Radnička hronika“, čija je poveznica sa prethodnim predstavama dramaturg Slobodan Obradović, takođe nagrađen Sterijinom nagradom. U okviru svoje borbe za novo pozorište, pomenuta grupa je uspela da privuče neophodnu pozornost na rad dramaturga, bez čega nema teatra, bar onog relevantnog. S obzirom da su u stručnom žiriju sedela dva vrlo aktivna dramaturga, bilo je i za očekivati da se konačno dogodi i ovakav obrt.
A mladi reditelj Veljko Mićunović je zaslužan i za izbor dramaturga, kao i za “Radničku hroniku“ generalno. Žiri je i to prepoznao, nagradivši ga Specijalnom Sterijinom nagradom za režiju.
Predstavu “Ko je ubio Dženis Džoplin“, spisateljice Tijane Grumić i rediteljke Sonje Petrović, sa dve divne glumice zajednički u naslovnoj ulozi, Bojanom Milanović i Sonjom Isailović, u ovom kontekstu vidim kao pouzdanu potporu selektorskom izboru, jednako kao i predstavu bez reči “Gustav je kriv za sve“.
U okoštalim sistemima, u šta neminovno klize sve velike manifestacije od nacionalnog značaja, a to Sterijino pozorje jeste – ovakvi obrti su dovoljni da se ne gubi vera u pozorište. U tom smislu dobro je i osnivanje programa Druga scena. Sa nadom u pravi izbor sledeće godine.
Naravno, publika je bila pod maskama, ne brinite. Kako je Haris Pašović rekao na zatvaranju, mislim da je to bio on, pozorište kad je krenulo, pre 2.500 godina u Staroj Grčkoj, gledaoci su gledali glumce pod maskama. Danas glumci gledaju u gledaoce pod maskama, i mora biti da im je jako čudno i neprijatno to gledalište bez lica.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
