Foto:Sterijino pozorje/Edvard Molnar/Nebojša Babić/Vladimir Veličković/Dragan Mujan/Nova.rs

Da je zagrebačka predstava "Ja sam ona koja nisam" kojim slučajem mogla biti u takmičarskoj konkurenciji, pitanje je kako bi spisak nagrada na kraju izgledao. Ovako, kao učesnik u regionalnoj selekciji Krugovi, dobila je sve što je mogla.

„Sterijino pozorje je, bar tako (ovu manifestaciju) doživljava većina pozorišnih delatnika, snimak vitalnosti, kapaciteta i potencijala pozorišnih vrednosti prelomljenih kroz domaću dramsku literaturu“ – reči su selektora Milivoja Mlađenovića kojima započinje svoj izveštaj, nakon što je odgledao 51 predstavu u zemlji i regionu, 67. po redu, našeg najznačajnijeg pozorišnog festivala.

Da pojasnimo: Pozorje je onakvo kakvim su ga ispisali domaći pisci.

Što je donekle tačno. Jer, Pozorje je onakvo kako se tvorci repertoara domaćih pozorišta odnose prema domaćem dramskom piscu, što je vrhunska tema za neki istraživački članak, ali nije zadatak pozorišnog kritičara. Zadatak kritičara je, u ovom slučaju, da se bez obzira na kontekst fokusira na program 67. Sterijinog pozorja.

Oba programa, i Takmičarska selekcija i Krugovi, gotovo u potpunosti su sastavljena od originalno dramskih dela, sa izuzetkom jedne dramatizacije, romana Filipa Grujića.

Bez preterivanja sa klasikom

Takođe se nije preteralo ni sa klasikom, pa od 12 naslova čak dve trećine čine savremeni tekstovi. I to je zaista dobro. Tematski pak, strogo gledano, samo tri predstave postižu dijalog sa društvenom savremenošću i pitanjima nad kojima se svestan čovek mora zamisliti. To su „Rolerkoster“ Jelene Kajgo i „Ja sam ona koja nisam“ Mate Matišića, obe vezane prvenstveno za našu lokalnu stvarnost, dok „Poslednje devojčice“ Maje Pelević zalaze u oblast distopijske budućnosti čovečanstva, u čijem kreiranju i svako od nas ima svog udela. Što će reći – tiče nas se jednako kao i naša lokalna stvarnost.

Katarina Marković i Dara Džokić Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

„Rolerkoster“ savremeni društveni trenutak Srbije prelama kroz odnos majke i ćerke. Tekst u realističkom ključu propituje sve nijanse života generacije zaglavljene između tuđe prošlosti i budućnosti rađene po meri mlađih, nudeći zanimljiv obrt na kraju, kao i upitnu utehu.

Da je zagrebačka predstava „Ja sam ona koja nisam“ kojim slučajem mogla biti u takmičarskoj konkurenciji, pitanje je kako bi spisak nagrada na kraju izgledao. Ovako, kao učesnik u regionalnoj selekciji Krugovi, dobila je sve što je mogla – najbolja predstava po oceni publike, kao i Žirija kritike. Prepoznatljiva tranzicijska trodelna storija, u razigranoj Mađelijevoj režiji, pokazala se najkompleksnijim i najkompletnijim ostvarenjem Festivala, što ostavlja pomalo gorak ukus i pitanje gde nam je to zapelo domaće pozorište u prethodnoj sezoni.

„Poslednje devojčice“, scenska poema

Najrelevantniji naslov nacionalne selekcije svakako su „Poslednje devojčice“ Maje Pelević, kojim se markira najviši mogući stepen kapitalizma – onaj koji na ljudsko telo, na reprodukciju, na nerođene i rođene bebe, rečju na čovekovu budućnost, gleda isključivo kroz profit. U toj velikoj samoobmani svi učestvuju, prodajući svoja tela i kupujući im rezervne delove. Ovde nije reč o klasičnom dramskom tekstu, već o poemi na koju je muziku komponovala Irena Popović, stvorivši moćno muzičko delo. Šestoro glumaca pozorišta Kostolanji Deže, uz dvoje muzičara, a u režiji Kokana Mladenovića, glume, pevaju, predstavljaju, demonstriraju i objašnjavaju, vrhunskom koncentracijom i veštinom, mračnu budućnost čovečanstva ukoliko nastavi istim putem dalje. „Poslednje devojčice“ su autentična, apartna i do krajnosti iskrena filozofska scenska poema, nagrađena za tekst, režiju, igru čitavog ansambla i predstavu u celini.

Poslednje devojčice predstava Foto:Sterijino pozorje/Edvard Molnar

„Protekcija“ u srpskom i bosanskom duhu

Kada govorimo o angažovanim predstavama, može se reći da bi trebalo pomenuti i Nušićevu „Protekciju“, u čiji se tekst prilično umešao reditelj Kokan Mladenović. Predstava sarajevskog Narodnog pozorišta je njegova druga (i sasvim drugačija) režija na ovogodišnjem Pozorju. Angažovanost joj se ogleda u tome što na sav glas viče i u doboše udara sve moguće malformacije oba nam društva, srpskog i bosanskog. Ipak, tu već imamo problem sa realizacijom i neselektivnim trpanjem svih mogućih savremenih društvenih i porodičnih fenomena. Od haštag erotizovane tinejdžerske influencerice, mržnjom zatrovanih bračnih i roditelji-deca odnosa, nabrajanja političkih afera, pozivanja na revoluciju, prodane opozicije, licemernih malograđana, urlanja na mikrofon, direktno, neprofiltrirano… previše informacija, previše hladne stilizacije, previše buke da bi moglo da funkcioniše, koliko god društveno-politička slika koja se gradi bila tačna i prepoznatljiva.

Vrhunski glumački dometi

Predstave rađeno po preostala tri klasična naslova – „Kod večite slavine“, „Čudo u Šarganu“ i „Izbiračica“, koliko god scenski zanimljive, ili čak moćno imaginativne bile, nisu donele nova čitanja o kojima bi se imalo potrebe govoriti. Sve zajedno, ni godina za nama ni Pozorje za nama neće ostaviti dubljeg traga kada je reč o domaćem tekstu. Ono što je izvesno je da su Krugovi mogli i morali pažljivije biti birani. Osim uveliko hvaljene predstave Zagrebačkog kazališta mladih, drugim dvema nije bilo mesta pred festivalskom publikom.
Zato su, pred tom istom publikom, neki vrhunski glumački dometi prikazani. Ono što posebno raduje je da su uz dvojicu osvedočenih glumačkih majstora, Nenada Jezdića i Aleksandra Srećkovića, dve mlade glumice pokazale raskošni talenat i snagu – Sonja Isailović kao Magdalena u „Večitoj slavini“ i Sanja Marković kao Cmilja u „Čudu u Šarganu“.

Predstava Čudo u Šarganu Foto: Nebojša Babić

Nekoliko imena i nekoliko naslova sve je što će ostati za ovim 67. Sterijinim pozorjem. Pitanje je je li to dovoljno.

Bonus video: Tabački svečano otvorio Sterijino pozorje

Komentari

Svi komentari (1)