Prvo takmičarsko veče ovogodišnjeg Pozorja donelo je pet sati (u kontinuitetu) gledanja arhaičnog narativa, koji se iz srpskih etno-mitoloških izmaglica preselio u surovu svakodnevicu nekakve dalmatinske zabiti.
Početak večeri je doneo predstavu Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture Novi Sad, dramu „Kod večite slavine“ Momčila Nastasijevića u režiji Sonje Petrović, dok je u nastavku, u okviru međunarodnog programa „Krugovi“, publika mogla da vidi „Usidrene“ Elvisa Bošnjaka u režiji Anastasije Jankovske, koprodukciju HNK Split, HNK Zadar i zagrebačkog kazališta „Gavella“.
Nastasijević je značajan pesnik, što je osnovna odlika i njegovog dramskog pisma – stvorio je čvrst i autentičan svet, ali scenski komplikovan. Traganje za bićem poezije povezuje ga sa simbolistima, vodi ga ka mističnom i neizrecivom. Likovi su mu zaglavljeni u nekakvoj vanvremeskoj močvari u kojoj okajavaju svoje grehove. Iako apstraktan, greh generiše događaje i odnose. Postupak dramaturški Nastasijevićev dodatno ide ka zamagljivanju, nedorečenosti i slutnji, jer radnja mu se odvija na unazad, ka izvoru i prapočetku.
Jezik je od eliptičnih rečenica, zaustavljenih na pola puta u sudaru sa nemogućnošću da se izgovori neizrecivo. Puno arhaično-narodskog nanosa, što je opet dug ekspresionističkoj težnji ka neposrednom kroz praiskonsko. Na nivou i radnje i ideje, nesreća dece rezultat je greha otaca. Greh je, na prvi pogled, silništvo oca, ali nesreću zapravo rađa laž učinjena iz najbolje namere; ovozemaljski moral se usprotivio sudbini. I to je pragreh u „Večitoj slavini“.
Mnoštvo drugih sadržaja, koji i u tekstu zamućuju osnovni motiv, rediteljka nije uspela da očisti. I pored skraćivanja, ostalo je suviše nerazumljivih nanosa i nepotrebnih epizoda. Opet, ako bi se sve ogolilo, pitanje je šta bi uopšte ostalo za suvislu scensku radnju. Tako da je ova „Slavina“ sva od impresivnih slika, dramatičnih muzičkih akcenata, sugestivne do ivice patetike glume, simbola u vidu klupčića vune koje žene rađaju, vode, brašna, strasti i ludila… Prilično teško za praćenje i za razumevanje osnovnog sadržaja, naročito kad se dugi vokali onoga kako zamišljamo da se nekada govorilo pomešaju sa slabom akustikom scene i ne baš savršenom artikulacijom.
Glumački svakako zaslužuje da se izdvoji Sonja Isailović kao grešnica Magdalena, impresivno savladavši svu silu različitih, a do krajnosti dovedenih osećanja, sa potpunim unutrašnjim pokrićem i lakoćom prelaska iz jednog u drugo.
Gledajući drugu predstavu ne možete se ne upitati iz kog je vremena njen autor. Jer, dobro je to skrojen tekst (bar prva dva čina), ali kao da je nastao pre sto godina. Sudbina žena na usamljenom otoku, u vreme odlazaka muškaraca u (naizgled) manje surove krajeve, ili bar krajeve gde se moglo zaraditi za mirnu starost.
Jedna od njih, fantastična Anja Šovagović Despot, davno ostavljena, izdana i razočarana, ne pristaje na igrokaz po kome treba da valjda sa radošću sačeka muža posle skoro četiri decenije, pa oblači crninu za doček, svrstavajući sebe u udovice. Njena surova skamenjenost se prostire na sve odnose, prenoseći se i na sinove, i na život uopšte. Godoovsku ostrvsku svakodnevicu osim sa sinom i snahom deli i sa muževljevom sestrom, jednako impresivnom Snježanom Sinovčić Šiškov. Obe žene su skamenjene od života koji im je dopao, skamenjene na različite načine: jedna je zadržala toplinu, dok se druga pretvorila u ledenu neosetljivost.
Sudbina mlađeg sina, žene starijeg sina, kao i suludnje sirotice, uz devojku koja se vodi kao ćerka jedne od žena iako je druga rodila, dosta su dobro date kroz fragmente svakodnevice, između katarki sa jedrima koje jasno asociraju na raspeća, dok se šum vode meša sa vetrom ili avionima koji nadleću, kao eho nekog paralelnog, nedohvatljivog sveta. Delovalo bi kao pristojna, mada starinska predstava, da nije trećeg dela u kojem se menja diskurs, prelazi se na ispovesti i priznanja, pozivanje na arhanđela Mihajla i slično, da bi se sve završilo velikim oprostom i opštim hepi endom.
No, za razliku od prve predstave, ovde svi glumci tačno znaju šta igraju. Pored već pomenutih to Goran Marković, Martina Čvek, Katarina Romac, Maruška Aras i Davor Jureško.
Bonus video: Premijera predstave „Femkanje“ – Teatar Vuk
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar