Kako se i u kojoj meri životna nesreća može preobraziti u pozorišnu tragiku, a da, pritom gledaoci, zajedno sa izvođačima, postanu - ako ne punopravni, a ono barem aktivno angažovani - učesnici u procesu stvaranja i osvešćenja tragičkih emocija? U krugu ovakvog pitanja se, okvirno govoreći, kreću dve predstave, prikazane trećeg i četvrtog dana 66. Pozorja: "Ako dugo gledaš u ponor", autora i reditelja Zlatka Pakovića, a po romanu Enesa Halilovića (takmičarski program) i "Hotel Zagorje", autorski projekat tandema Jelena Kovačić/Anica Tomić, u režiji Anice Tomić, po romanu Ivane Bodrožić (program "Krugovi").
Bez obzira na tematske, stilske i izražajne razlike, ova dva ostvarenja, pored pomenutog zajedničkog „strateškog polazišta“ (kao i činjenice da su zasnovana na romanesknim predlošcima), dele još nekoliko važnih zajedničkih elemenata. U obema predstavama, okosnicu radnje obezbeđuje jedna vrsta (ženskog) „aktera-naratora“. Takođe, u oba slučaja, reč je o tome da se, postepenim razlaganjem „traume sećanja“, predstave događaji koji odslikavaju ne samo individualni/porodični krah, nego i širi društveni kontekst. Najzad, autori obaju ostvarenja nastoje da prikazivačku „platformu“ zasnovanu na teskobi, šoku i empatiji, putem svojevrsnog „izmeštanja“ – to jest, upadljivog podsticanja gledalaca na aktivno učešće – istovremeno nadograde/pojačaju, ali i relativizuju.
U romanu „Ako dugo gledaš u ponor“, socijalno (za)data tragika glavne junakinje Nejre i njene porodice (skučenost sirotinjskog patrijarhata i beda tranzicionog robovanja narko-bosovima, vrhune u traumi Nejrinog silovanja od strane gazde) plodonosno je isprepletena ne samo sa iracionalnim faktorom „porodične kletve“ („uricanje“, greh Nejrine bake, kao mogući izvor nesreće narednih pokolenja), nego i sa prefinjenošću narativnog ustrojstva – to jest uvođenjem „zapisivača“ Sipca i metaforičkim označavanjem sekvenci zbivanja. U Pakovićevoj pozorišnoj obradi, prva dva elementa su formalno uvažena, ali u prikazivačkom smislu ostaju u drugom planu. Naime, i ispovedni segmenti same Nejre (solidna Anđela Marić), i „klasično“ (dakle, dijaloško-mimetički) predočeni prizori njenog socijalnog i emotivnog rastrojavanja, upotrebljeni su najčešće kao materijal u procesu dvostepene „prerade“ radnje u diskurs.
Prvi stupanj takve prerade čine prizori „višeglasja“- u rasponu od neposrednog komentarisanja prikazanog do najuopštenijih ideoloških tvrdnji – koji smeraju da konkretnom uzorku pribave univerzalni značaj. Pored njih, istom cilju služi i činjenica da, u određenoj fazi predstave, publici bivaju ponuđene različite moguće varijante Nejrine sudbine (sa promenljivom uverljivošću). Ali, publici biva u Pakovićevoj predstavi ponuđeno, kao što je napomenuto, i aktivno učešće u igri – ali kak(v)o? Ekstremni primer ovde najbolje odslikava dogmatizam primenjenog postupka: kada glumica koja tumači Nejru, nakon više puta ponovljenog direktnog pitanja publici „Jesam li ja kurva?“, dobije odgovor „Nisi“ – to je samo formalna komunikacija i prividna empatija; a sličan karakter (i efekat!) ima i postupak pozivanja publike da ustajanjem oda poštu prizoru sahrane. U tom smislu, nije ni čudo da najubedljivije segmente ove predstave čine „klasični“, realistički prizori – scena Lisovog silovanja Nejre i Lisova ucenjivačka nagodba sa hodžom (ekspresivni Rifat Rifatović).
Dok se Pakovićev metod uobličavanja tragičkih osećanja i njihovog deljenja s publikom zasniva na autoritetu „diskursa“, rediteljka Anica Tomić se (zajedno sa ko-autorkom dramatizacije Jelenom Kovačić), pri uprizorenju romana Ivane Bodrožić „Hotel Zagorje“, odlučuje za nešto raznovrsniji i posredniji pristup. Pre svega, ambijent zbivanja je socijalno i politički konkretan, a ipak krajnje simbolički prostor. Predvođena „voditeljkom-akterom“ Ivanom (alter-ego romansijerke), grupa žena (njena majka, baka, tetka i drugarice) – izbeglica iz ratom razorenog Vukovara, tavori svoj skrajnuti, na nivo građanki drugog reda svedeni život u kumrovačkom hotelu – u kojem je prethodno bila smeštena partijska škola „Josip Broz Tito“.
Uspostavljajući nenametljivo ovu simboličnu dimenziju, Anica Tomić predočava asocijativne nizove sećanja junakinje (sjajna Dijana Vidušin) i njenih sapatnica – od teskobe nad sudbinom nestalog oca, preko frustracija novom sredinom/“purgerskim“ velegradom, do nostalgičnih predodžbi zavičaja – provlačeći ih, istovremeno, kroz dosledni filter ironije i sarkazma. Ali, oruđe ovakve ironične obrade nije verbalni „diskurzivni“ komentar, već, prvenstveno, dinamična upotreba koreografsko-muzičkih pasaža, u kojima, recimo, sladunjavi „pop“ zvuk domoljubnih balada i koračnica na paradoksalan a uverljiv način uspeva da predstavi (ili barem prefinjeno sugeriše) nemuštost patnje i težinu odbačenosti likova.Najzad, premda su sredstva koje Anica Tomić upotrebljava da bi provocirala aktivno (sa)učestvovanje publike u načelu istog (tehničkog) nivoa kao i Pakovićeva (nuđenje gledalaca pićem pre početka predstave, „upoznavanje“ sa akterima koje obavlja voditeljka), njihovo kombinovanje i „doziranje“ je bitno delotvornije – ponajviše stoga što se zasniva na emotivnom, a ne retorici, na sugestiji, a ne na „prozivanju“. U tom smislu, jedan od najefektnijih prizora „Hotela Zagorje“ je ispovest Ivanine tetke – zlostavljane žene za koju muževljeva smrt od „četničke ruke“ predstavlja pobedu u „ličnom ratu“ (harizmatična Bojana Gregurić Vejzović). S druge strane, možda se najveći nedostatak ovog načina „rušenja iluzije“ ( a i čitave predstave) pokazuje u sekvenci „meta-priče“ – to jest u prizoru u kojem figura same autorke romana (Ivana Bodrožić) rekonstruiše sopstveni roman, ali i njegove povode. Jer, kad smo kod već pomenutog „nepristojnog izraza“: pozorišna iluzija je „kurva“, ona najjače deluje kada nam se čini da je nema.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar