Sterijino pozorje - kritika: Paković i "Hotel Zagorje"

Bez obzira na tematske, stilske i izražajne razlike, ova dva ostvarenja, pored pomenutog zajedničkog "strateškog polazišta" (kao i činjenice da su zasnovana na romanesknim predlošcima), dele još nekoliko važnih zajedničkih elemenata. U obema predstavama, okosnicu radnje obezbeđuje jedna vrsta (ženskog) "aktera-naratora". Takođe, u oba slučaja, reč je o tome da se, postepenim razlaganjem "traume sećanja", predstave događaji koji odslikavaju ne samo individualni/porodični krah, nego i širi društveni kontekst. Najzad, autori obaju ostvarenja nastoje da prikazivačku "platformu" zasnovanu na teskobi, šoku i empatiji, putem svojevrsnog "izmeštanja" - to jest, upadljivog podsticanja gledalaca na aktivno učešće - istovremeno nadograde/pojačaju, ali i relativizuju.

U romanu "Ako dugo gledaš u ponor", socijalno (za)data tragika glavne junakinje Nejre i njene porodice (skučenost sirotinjskog patrijarhata i beda tranzicionog robovanja narko-bosovima, vrhune u traumi Nejrinog silovanja od strane gazde) plodonosno je isprepletena ne samo sa iracionalnim faktorom "porodične kletve" ("uricanje", greh Nejrine bake, kao mogući izvor nesreće narednih pokolenja), nego i sa prefinjenošću narativnog ustrojstva - to jest uvođenjem "zapisivača" Sipca i metaforičkim označavanjem sekvenci zbivanja. U Pakovićevoj pozorišnoj obradi, prva dva elementa su formalno uvažena, ali u prikazivačkom smislu ostaju u drugom planu. Naime, i ispovedni segmenti same Nejre (solidna Anđela Marić), i "klasično" (dakle, dijaloško-mimetički) predočeni prizori njenog socijalnog i emotivnog rastrojavanja, upotrebljeni su najčešće kao materijal u procesu dvostepene "prerade" radnje u diskurs.Prvi stupanj takve prerade čine prizori "višeglasja"- u rasponu od neposrednog komentarisanja prikazanog do najuopštenijih ideoloških tvrdnji - koji smeraju da konkretnom uzorku pribave univerzalni značaj. Pored njih, istom cilju služi i činjenica da, u određenoj fazi predstave, publici bivaju ponuđene različite moguće varijante Nejrine sudbine (sa promenljivom uverljivošću). Ali, publici biva u Pakovićevoj predstavi ponuđeno, kao što je napomenuto, i aktivno učešće u igri - ali kak(v)o? Ekstremni primer ovde najbolje odslikava dogmatizam primenjenog postupka: kada glumica koja tumači Nejru, nakon više puta ponovljenog direktnog pitanja publici "Jesam li ja kurva?", dobije odgovor "Nisi" - to je samo formalna komunikacija i prividna empatija; a sličan karakter (i efekat!) ima i postupak pozivanja publike da ustajanjem oda poštu prizoru sahrane. U tom smislu, nije ni čudo da najubedljivije segmente ove predstave čine "klasični", realistički prizori - scena Lisovog silovanja Nejre i Lisova ucenjivačka nagodba sa hodžom (ekspresivni Rifat Rifatović).

Dok se Pakovićev metod uobličavanja tragičkih osećanja i njihovog deljenja s publikom zasniva na autoritetu "diskursa", rediteljka Anica Tomić se (zajedno sa ko-autorkom dramatizacije Jelenom Kovačić), pri uprizorenju romana Ivane Bodrožić "Hotel Zagorje", odlučuje za nešto raznovrsniji i posredniji pristup. Pre svega, ambijent zbivanja je socijalno i politički konkretan, a ipak krajnje simbolički prostor. Predvođena "voditeljkom-akterom" Ivanom (alter-ego romansijerke), grupa žena (njena majka, baka, tetka i drugarice) - izbeglica iz ratom razorenog Vukovara, tavori svoj skrajnuti, na nivo građanki drugog reda svedeni život u kumrovačkom hotelu - u kojem je prethodno bila smeštena partijska škola "Josip Broz Tito".

Uspostavljajući nenametljivo ovu simboličnu dimenziju, Anica Tomić predočava asocijativne nizove sećanja junakinje (sjajna Dijana Vidušin) i njenih sapatnica - od teskobe nad sudbinom nestalog oca, preko frustracija novom sredinom/"purgerskim" velegradom, do nostalgičnih predodžbi zavičaja - provlačeći ih, istovremeno, kroz dosledni filter ironije i sarkazma. Ali, oruđe ovakve ironične obrade nije verbalni "diskurzivni" komentar, već, prvenstveno, dinamična upotreba koreografsko-muzičkih pasaža, u kojima, recimo, sladunjavi "pop" zvuk domoljubnih balada i koračnica na paradoksalan a uverljiv način uspeva da predstavi (ili barem prefinjeno sugeriše) nemuštost patnje i težinu odbačenosti likova.Najzad, premda su sredstva koje Anica Tomić upotrebljava da bi provocirala aktivno (sa)učestvovanje publike u načelu istog (tehničkog) nivoa kao i Pakovićeva (nuđenje gledalaca pićem pre početka predstave, "upoznavanje" sa akterima koje obavlja voditeljka), njihovo kombinovanje i "doziranje" je bitno delotvornije - ponajviše stoga što se zasniva na emotivnom, a ne retorici, na sugestiji, a ne na "prozivanju". U tom smislu, jedan od najefektnijih prizora "Hotela Zagorje" je ispovest Ivanine tetke - zlostavljane žene za koju muževljeva smrt od "četničke ruke" predstavlja pobedu u "ličnom ratu" (harizmatična Bojana Gregurić Vejzović). S druge strane, možda se najveći nedostatak ovog načina "rušenja iluzije" ( a i čitave predstave) pokazuje u sekvenci "meta-priče" - to jest u prizoru u kojem figura same autorke romana (Ivana Bodrožić) rekonstruiše sopstveni roman, ali i njegove povode. Jer, kad smo kod već pomenutog "nepristojnog izraza": pozorišna iluzija je "kurva", ona najjače deluje kada nam se čini da je nema.