Iskreno, ja bih gledao sve. Svaki hebeni film koji se prikazuje na ovom festivalu! Uključujući i semi-retrospektivu Michelangela Antonionija (koja vas čeka u Kinoteci), reditelja koga teško razumem i nerado podnosim. Možda je ovo prilika da konačno uknjižim i njegovu „Crvenu pustinju” među odgledane filmove.
Što se nešto realnijih htenja tiče, Ruben Ostlundov „Trougao tuge”, koji je pobedio na ovogodišnjem „Kanu“, je jedan od favorita. Sva sreća po mene, pa ovaj film na festivalu ima samo dve projekcije, i obe su, ako me glasine ne varaju, rasprodate! Toliko o limitiranoj slobodi „Slobodne Zone“. Ovde bih mogao i da, posve nepotrebno, kiselim kako Ostlund, uprkos tematici koja pasuje „Zoni“, možda više priliči „Festivalu autorskog filma“, kad smo već „kanske pobednike“ definitivno pokrali FEST-u i ukinuli sebi luksuz čekanja od skoro godinu dana na bioskopsku premijeru filma.
Od stvari koje sam već gledao, a očekuju vas ovde, irski „Tiha devojčica”, Colma Baireda je moj apsolutni favorit i jedan od najboljih filmova ove godine. Ova intimna priča o devojčici koja provodi par meseci kod svoje tetke, dok joj se majka porodi, isušiće vam oči i napuniti srce. Ko ima dete, biće srećan zbog toga.
Dalje, vašoj pažnji bih preporučio (čak i reprizno) tuniski „Čovek koji je prodao svoju kožu”, Kaouther Ben Hanie, koji na efektan način ilustruje neuništivi postkolonijalni duh „zapadnog sveta“ i skoro vorholovski dočarava kako moj i vaš život nemaju neku vrednost na „sveckoj“ berzi. Ako želite da dodate ulje na sopstvenu depresiju, nastavite sa diptihom Austrijanca Ulricha Seidla, jer nam nakon premijer na Festivalu austrijskog filma, a sada kao repriza, stiže „Rimini”, ali i njegov pobratim „Sparta”.
Kada je u pitanju raspoređivanje vremena i para na ostale filmove u ponudi, pokušao bih da stignem na sledeća ostvarenja. Pre svega, na debi naše Kosovke, Kaltrine Krasniqi, „Vera sanja more”, čak i ako nas tamo čeka regularna balkanska drama sa nemogućim hepiendom. Odmah iza, na spisku su mi dva „muzička“. Prvi je uradio Boris Kovač, i zove se „4 sunca i klavir”, za koji bolje nemojte da čitate „kratak sadržaj“ ako želite da ga gledate. Drugi je dokumentarac „Moonage Daydream”, Bretta Morgena, koji istražuje „kreativnu odiseju“ Davida Bowieja. Kako sam od onih koje je Bowie post-mortem prosvetlio svojim značajem i kvalitetom, ne stidim se da to priznam i pokažem gde treba.
Na kraju, ostavljam vas sa „mešanim mesom“ od preporuka baziranih na nekim ranijim filmovima ovih reditelja ili, prosto, logičnim preporukama, poput one da „svaki novi rumunski film treba da se pogleda“, pa tako i „Metronom”, Alexandrua Belca. Odmah iza su i dokumentarci prosavljengo Čileanca Patricia Guzmana, „Moja zamišljena zemlja”, koji su uvek na tankoj liniji tripa i propagande, i „Živeti zajedno”, Austrijanca Thomasa Furhaptera o kulturnoj integraciji emigranta u život Beča- to mora da je retro-kolonijalizam u najfinijim EU rukavicama i želim biti u krivu, za slučaj da ste skiknuli nešto što mene i Dveri stavlja iza istih dveri.
Tu su još i obećavajući arthausi Lole Quivoron, „Rodeo”, o devojci koja odlučuje da se bavi muškim „rodeo“ motorciklizmom, zatim „Nezaboravno leto”, Denisa Cotea o ženama koje „rade na problemima svog seksualnog života“ i „Gorući dani” Turčina Emina Alpera, u čijem sam poetičnom i pretužnom „Priča o tri sestre”, čini mi se, gorko uživao pre par godina.
Je l’ se srećemo negde?
Bonus video: Robertu Benjiniju uručena nagrada za životno delo na festivalu u Veneciji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar