1
Medo Pucić, Matija Ban, Nikša Gradi, Dum Ivan Stojanović, Stjepo Kastrapeli, Vid Vuletić Vukasović, Vice Adamović, Krsto Dominković, Antun Fabris, Frano Kulišič, Ivan Gundulić, Šiško Menčetić, Marin Držić bili su najznačajniji intelektualci proteklih vekova.
Bili su dubrovački Srbi koji su se zarad Dubrovnika i tamošnjeg duha pokatoličili. Time nisu postali manje Srbi već su i dalje pisali ćiriličnim pismom, isticali da su Srbi i čuvali srpsku tradiciju. Zbog toga što su bili katolici, Srbi ih nepravedno smatraju Hrvatima. Isto čine i Hrvati ali o njima ne govore zato što su Srbi.
Književnici smatraju da je krajnje vreme da im se oda priznanje.
Doktor književnosti Nataša Trnavac Ćaldović pisala je u doktorskoj disertaciji o dubrovačkim Srbima katolicima i napisala knjigu „Po miša po tice – samooblikovanje nacionalnog identiteta dubrovačkih Srba katolika i delo dum Ivana Stojanovića“. Na ideju je došla dok je obrađivala dramu „Zavjet“ Sima Matavulja kojom je 24. septembra 1896. godine inaugurisana društvena drama kod nas.
– Radeći na drami, shvatam dublju ozbiljnost. Glavni junak je katolički sveštenik čiji je, kako se ispostavilo, prototip bio dum Ivan Stojanović. Drama govori o izborima u Dubrovniku krajem 19. veka, a na tim izborima pobeđuju Srbi katolici. Paradoksalno je da su oni ostali van delokruga proučavanja srpskih književnih istoričara i drugih, a ostavili su dela koja vrlo argumentovano i artikulisano govore o tome da su Srbi. Nije fer da su to, kako se ispostavilo, najveći intelektualci koje mi Srbi smatramo Hrvatima, što i Hrvati naravno rade, zapravo Srbi o čemu su sami govorili i za to pružali dokaze. Nisu dokazi samo u Dubrovačkom arhivu, već su stvarali dela kao što je na prime „Karađorđevka“, posvećena Karađorđu, zatim mit o Kosovu, Svetom Savi. Bila im je opsesija da pripadaju maticim, a matica ih neće – priča za Nova.rs Nataša Trnavac Ćaldović.
Jasno je zbog čega hrvatski istoričari time nisu hteli da se bave iako su predratnih 80-ih godina započinjali.
– Dubrovčanin Nikola Tolja je deo svoje disertacije objavio 1986. godine pa 2011. Kada se te dve disertacije uporede, dolazi se do zaključka da su u pitanju isti podaci ali različito tumačenje. On sada daje tumačenje iz hrvatskog ugla navodeći da su ranije bili u zabludi. Ne postoji srpstvo i hrvatstvo u esencijalno-materijalnom obliku iz 21. veka, već je to ono u šta verujemo. Identitet su, kako kaže jedan proučavalac „udobne priče o nama“, a to je narativni identitet kojim uveravamo sebe i druge da smo to što jesmo.
Katoličenje dubrovačkih Srba objašnjava kletvom pape Franja iz srednjeg veka da će “svet propasti ako u Dubrovniku zanoći neko pravoslavne vere”. Za njih je Dubrovnik bio sve.
– Patriotizmu sam se učila od Srba katolika. Oni nisu govorili da su Srbi katolici zato što su imali nešto od toga u materijalnom smislu. Bili su gospoda, obrazovani širom Evrope, stotinama godina unazad plemići… Istinski su verovali da su Srbi. Neki su i te kako svesni svojih predaka ali je takvih malo. Mislim da je ovo vreme za istinu jer se čuju ti ljudi iz 15, 16. ili 19. veka – zaključuje Nataša Trnavac Ćaldović.
Profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu dr Irena Arsić, autorka knjige „Srbi u Dubrovniku“ kaže za Nova.rs da se kroz renesansu i barok u književnim programima srednjih škola, gimnazija i onih koji studiraju srpsku književnost, izučava dubrovačka književnost i to kroz Gundulića, Držića i Šiška Menčetića. Međutim, dalje od toga se malo zna ili uopšte ne zna, pa čak ni književna nauka za to ne pokazuje interesovanje.
– Oni su se, pišući srpskim jezikom i ćirilicom, bavili srpskim temama, junacima, tradicijom. To svedočenje, prisustvo, analiza dubrovačke tradicije ostavlja snažan utisak. To je krak srpske književnosti , koja je trajala čitav vek. Svojim pisanjem su pripadali srpskoj književnosti. Međutim, nastankom Jugoslavije nemaju više podršku i polako nestaju, jer su, navodno, ometali tu političku zajednicu. Mi koji danas proučavamo tu književnost smatramo da je taj vek u Dubrovniku srpska književnost.
Najznačajnija književna imena dubrovačkih Srba katolika su Medo Pucić, Matija Ban, Nikša Gradi, Dum Ivan Stojanović, Stjepo Kastrapeli, Vid Vuletić Vukasović, Vice Adamović, kasnije Jovica Perović koji je bio pravoslavac, Krsto Dominković, Antun Fabris, Frano Kulišić i mnogi drugi.
– Svi oni imaju svoja značajna dela, drame, putopise, ratne dnevnike, epove, epske pesme, kao što je Kulišićeva pesma „Srbima na Kosovu“, koja je u dubrovačkoj periodici objavljena ćirilicom. U Dubrovačkom arhivu pronašla sam je iscepanu ali sačuvanu u koverti, original. O Medu Puciću je rađena doktorska disertacija ali nikada nije objavljena jer je bio istaknuti Srbin i ličnost svoga vremena. Pisao je pesme, roman u stihu, izdavao narodnu poeziju, arhivska dokumenta… Oni su bili južnoslovenci s idejom ujedinjenja. Njihova ideja je bila Jugoslavija a složenica Jugoslavija se pripisuje Matiji Banu. U Jugoslaviji su videli rešenje za sebe, ako ne mogu da budu autonomni.
Sudbina Srba u Dubrovniku je, prema mišljenju akademika prof.dr Darka Tanaskovića, bila uzrokovana mnogo snažnijim tokovima svetske istorije na tim prostorima gde su se Srbi katolici borili za očuvanje identiteta u okolnostima u kojima su živeli.
– Mislim da je najznačajnije to što su Srbi u Dubrovniku uspeli do velike mere, dok etnički nisu nestali, da održe duhovni i kulturni identitet. Uspevali su zato što su u njemu nalazili snagu i imali komparativnu prednost u odnosu na one koji su težili da taj njihov identitet potisnu i pretvore u neku bezobličnu masu. Adekvatna interpretacija onoga što se zloupotrebljava kao definicija srpskoga sveta moralo bi danas biti relevantno jer, u odnosu na svoje okruženje, kao najveći narod na prostoru bivše Jugoslavije i s kulturom koju objektivno srpska tradicija ima, treba tražiti uporište, što će možda politika jednoga dana morati da sledi. Smatram da je primer Srba u Dubrovniku u tom smislu poučan. Sredstvima duhovnosti, jezika, književnosti i kulture trebalo bi osnaživati sopstveni identitet – mišljenja je akademik Tanasković.
Akademik nije siguran da Srbi danas u dovoljnoj meri baštine identitet. Smatra da to ne sme biti retrogradni pogled, već da životnu dimenziju tradicije, u savremenim uslovima, uspeju da pretvore u novu paradigmu. Za to se, kaže, treba boriti i ne očajavati ali je pitanje koji identitet Srbi danas osećaju kao svoj da bi ga mogli definisati za sadašnje i buduće vreme.
Bonus video: Dubrovnik, zabrinuti građani
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare