1
Najbitnije da se bavimo sobom i da nastojimo da budemo bolji i za sebe i za druge, bez obzira na spoljne okolnosti. Prvi talas pandemije ojačao je naše uverenje o potrebi za mestom gde bi se ljudi mogli okupiti, i razmeniti osećanja i mišljenje o temama koje ih grizu kao pirane. “Pustinja raste, teško onom ko pustinju skriva”, mi smo poželeli da napravimo oazu osećaja, sklonište od usamljenosti, otuđenosti i stisnutosti, kaže za Nova.rs dr Vuk Vuković, jedan od pokretača Sociodramskih kolaža koji su se odvijali u Kulturnom centru Grad.
Osim dr Vukovića koji je psihijatar u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti „Dr Slavoljub Bakalović“ i psihodramski psihoterapeut pod supervizijom, ovaj tim čine i Katarina Arizanović Milošević, professional Master Fakulteta organizacionih nauka, član upravnog odbora Norbs+ i projektni savetnik MadQueen-a i edukant Instituta za psihodramu, i dr Aleksandra Pavićević, etnolog i antropolog, naučni savetnik u Etnografskom institutu SANU, edukant Instituta za psihodramu.
Kao i većina dobrih ideja, ova se rodila „slučajno“, na pauzi za kafu jednog psihodramskog seminara.
– Razgovarali smo malo o različitim psihoterapeutskim metodama i pristupima, a onda i o odnosu kolektivnih i individualnih identiteta i dometima psihoterapije u ovom polju. Sociodrama je nekako logično „isplivala“ kao zanimljiv teren i za lična i za grupna istraživanja. U tom trenutku nismo imali ozbiljnu nameru da se time bavimo, a onda nas je radoznalost ipak sustigla – objašnjava dr Pavićević.
Motiv za pokretanje sociodramskih radionica učinio im se privlačnim, kako kaže, jer su želeli da pokušaju da se kroz psihodramske metode pozabave aktuelnim društvenim temama i pitanjima.
– Jedan od začetnika sociodrame, Jakob Moreno, verovao je da psihodrama i sociodrama mogu da učine čoveka i društvo boljim. I mi gajimo takva uverenja. Zato smo odlučili da organizujemo tematske sociodramske radionice na kojima bismo o njima razgovarali. Njih smo smišljali pre početka pandemije. Usredsredili smo se na neke opšte društvene probleme, kao što je pitanje identiteta, uticaja medija i društvenih mreža na naše živote, pitanja ljubavi, poverenja, uzajamnosti. Prva radionica je odložena usled početka epidemije koronavirusa, ali smatrali smo da ne treba potencirati razgovor o krizi, nego se upravo zadržati na temama koje smo već izabrali. Jer, krize dođu i prođu, a to kako ćemo na njih reagovati zavisi upravo od odgovora na pitanja postavljena tokom inicijalnog dogovora – pričaju naši sagovornici i dodaju da je zaista začuđujuće bilo upravo to što su ljudi veoma malo pričali o aktuelnoj situaciji.
Sociodramske radionice, kao što im ime kaže, primenjuju sociodramski metod istraživanja društvene teme kroz stvaranje scena, ulazak u ulogu, odigravanje, i razmenu pokrenutih sadržaja svih učesnika.
Tvorac sociodrame, Jakob Moreno, razvio ju je istražujući improvizaciono pozorište početkom 20. veka u Beču. Shvativši moć grupe, moć ljudi da se povežu oko zajedničke teme, i shvativši moć spontanosti i kreativnosti – da se jednom povezani, teme i situacije rastave i kreativno stvore novi vidici i rešenja koji se mogu primeniti i van grupe i van scene.
– Velikani sociodrame radili su i sa grupama od više od sto ljudi. I velika i mala grupa imaju svoje specifičnosti – što je grupa manja, to je sam proces intimniji, učesnici su usmereniji jedni na druge, osećaj je “kompaktniji” Što ih je više, to je intenzitet emocija jači, glasniji, kao posledica povezanosti učesnika, ali su, s druge strane, i entropija i haos veći. Naše radionice spadaju u prvu grupu – dosadašnji prosek je bio 10 učesnika.
Dr Vuković naglašava da je sociodramu teško rečima adekvatno opisati, ali postoji izvesna struktura.
– Svaka radionica ima tri dela – zagrevanje, akciju i sharing. Zagrevanje predstavlja uvodni deo koji za cilj ima da se učesnici upoznaju, povežu i pripreme za centralni akcioni deo. Pored kratke diskusije o temi, najčešće podrazumeva zajedničku fizičku i psihičku aktivnost koja pokreće učesnike. Akcija, u užem smislu, podrazumeva da učesnici uz pomoć moderatora radionice ulaze u uloge koncepta vezanih za zadatu temu (Sloboda, Idealni partner, Korporacija…) i pokušavaju da govore kao da su oni upravo taj koncept. Kroz izražavanje uloga se često oktrivaju ideje o samoj temi, kao i mogućnost promene postavljene situacije. Sharing (nesrećno nepreveden) – po završetku rada, svi učesnici imaju priliku da podele kako su se osećali, pogotovo ako je neki deo akcije za njih bio značajan. S obzirom da se sociodrama bavi grupnim i društvenim temama, nastojimo da ne ulazimo u lične probleme učesnika.
Prvi ciklus radionica nazvali su “Kulturni identitet mladih u Srbiji”. Po njihovim rečima, već pri prvom susretu sa učesnicima shvatili su da je kategorija “mladih” veoma široka i da pri pozivu ne treba da postavljaju bilo kakve granice koje se tiče uzrasta.
– Tema prve radionice bila je „Uloga kulturnog identiteta u krizi“, druge „Ko kreira sliku našeg sveta?“ i treće „Idealni partner: realnost ili fantazija?“. Spremali smo se za četvrtu radionicu na temu „Na čemu počivaju brak i porodica?“, ali nas je epidemiološka situacija sprečila da je održimo i uskoro očekujemo da nastavimo sa radom.
Teme, nastavlja, proizilaze iz Kolaža kao mikro-grupe.
– Svaki put pokušavamo da diskusijom i asocijacijama, osetimo kako se osećamo u sadašnjim okolnistima i trenutku, i da tako pokušamo da naslutimo šta je tema za sve nas. Tako odabranu proto-temu rafiniramo međusobnom diskusijom. Ono što nam daje snage da nastavimo jeste odziv učesnika, njihova otvorenost i želja da ih neko čuje, ali i da oni saslušaju. Iznenadilo nas je i prisustvo mladih ljudi, gimnazijalaca, i njihov pogled na svet koji je svakako zreo i više nego što smo očekivali. Dosta je interesantan i spoj različitih generacija na radionicama, gde učesnici tražeći sebe u drugom, pronađu tako i veru da se i u poznijim godinama može uživati u životu, uprkos svim životnim poteškoćama koje odraslo doba sa sobom nosi, ističe Katarina Arizanović Milošević.
Vrlo jak utisak na njih je još na prvoj radionici ostavila tinejdžerka koja se grupi obratila iz uloge slobode, i sve prisutne ostavilo bez reči.
– Ostali smo svi u čudu da neko tako mlad ima tako široke vidike. Ukratko, Sociodramski kolaži nas čine ispunjenima jer kroz proces razmene, svi zajedno učestvujemo u traženju odgovora na društvene i lične zagonetke.
Dr Vuković naglašava da su najčešći mentalni poremećaji današnjice depresija i anksiozni poremećaji, dok su na trećem mestu bolesti zavisnosti. Zabrinjavajući je trend porasta problema sa duševnim zdravljem adolescenata i mladih osoba, uz porast pre svega depresivnosti i suicidalnosti koja izvesna istraživanja pokazuju.
– Faktori koje stručnjaci povezuju sa ovim tegobama zavise od istraživanja, ali se često imenuju usamljenost i smanjenje društvenih interakcija, značajno vreme provedeno na društvenim mrežama, povećanje profesionalnog stresa, nezaposlenost, siromaštvo, kao i izmene u životnoj sredini poput porasta zagađenja vazduha i smanjenja zelenih površina.
Protekla godina nam je na već dovoljno opterećujuće faktore donela i sveprisutne posledice pandemije Kovid-19 kao što su globalno povećanje mentalne patnje, stresa, straha, uz sekundarne posledice svakodnevnih ograničenja – nemogućnost fizičkog kontakta, smanjenje kretanja, rad od kuće itd. Dodatni problem predstavlja gubitak dostupnosti institucija za ljude koji već pate od duševnih smetnji.
Dosadašnji susreti u okviru Sociodramskih kolaža odvijali su se u prostoru Kulturnog centra Grad, u Savamali.
– Tamo nam je zaista bilo udobno i lepo. Međutim, pošto je naš projekat potpuno nekomercijalan, trenutno smo „beskućnici“. U KC Gradu se odigrava rezidencijalni umetnički program, tako da tragamo za adekvatnom zamenom jer postoji interesovanje učesnika – zaključuju naši sagovornici.
