"Slušaj, nešto dramatično se desilo i ako neko pokuša da te ubije, da te izbode nožem nasmrt - onda ne možeš da pišeš bajke"

- Imam vrlo dobrog terapeuta i zato je, uz njegovu pomoć, ova knjiga mogla da ugleda svetlost dana. Pričao sam s njim svake nedelje o onom što radim. I to je bilo od velike pomoći. Razbistrilo mi je um - istakao je Salman Ruždi u razgovoru za agenciju AP, povodom izlaska knjige "Nož" (Knife: Meditations After an Attempted Murder), u kojoj do detalja piše o trenutku kad je leta 2022. Amerikanac libanskog porekla Hadi Matar pokušao da ga ubije i to s 12 uboda nožem u leđa, lice i abdomen, uoči piščevog predavanja u Njujorku pred prestravljenom publikom.

- Da mi je neko rekao šta će mi se desiti, ne bih nimalo bio optimističan kad su moje šanse u pitanju. Nisam baš čovek koji dobro podnosi strah. Znate, samo sam običan čovek koji se nada da se strašne stvari, poput ovih, neće desiti, i da niko ne mora da se suočava sa strahom i bolom.

Pričao je Ruždi svojevremeno da, nakon što je ajatolah Homeini bacio na njega fatvu zbog "Satanskih stihova" imao je probem da piše, stvara. Otuda pitanje da li i sad ima problem da piše fikciju, s obzirom da je "Nož" sve samo ne fiktivno dočaravanje strašnog trenutka posle kojeg je ostao bez vida na desnom oku?

- Nemam sad ideju za sledeći roman. Nadam se da ću imati. Jedina fikcija koju sam počeo da pišem od kad sam završio roman "Nož" je više priča, novela. I ne znam šta s njom da radim. Priča je na nekih šezdesetak strana. Ne znam da li da ostanem na noveli, ili da dodam nešto, i od svega napravim štogod drugo.

U "Nožu" piše kako ponovo pokušava da preuzme svoj život. A pisanje mu je u tome pomoglo:

- Uvek sam najsrećniji kad treba da pišem knjigu.

I dok postoji stotinu različitih načina da se promatra napad i posledice koje je ostavio, postavlja se pitanje da li je sve to uticalo i na piščevu imaginaciju?

- Pa, jeste. Više od šest meseci posle napada nisam mogao da pomislim na pisanje. Nisam ni fizički bio dovoljno snažan. A kad sam konačno seo da pišem nikako nisam hteo da pišem ovakav roman. Želeo sam da se vratim fikciji. I pokušao sam, ali delovalo mi je glupo. I rekao sam sebi: "Slušaj, nešto dramatično ti se desilo". A sad da se pretvaram da nije i da "pišem neke bajke" delovalo bi kao izbegavam tu krupnu stvar. A to nisam hteo - iskren je bio pisac.

U knjizi opisuje taj trenutak kada mu prilazi napadač hoteći da ga ubije, i unutrašnji glas koji mu govori: "I evo ga".

- Davno, kad je opasnost po mene bila velika, nisam o tome razmišljao. Ali, jesam o tome da bi neko nekad mogao da iskoči iz publike i napadne me. Sanjao sam čak to više puta.

Upitan da li je nekad strahovao da je možda to njega sudbina, odgovorio je da u sudbinu ne veruje. Kao ni u slučajnost.

- Verujem samo u preuzimanje brige o sopstvenom životu.

Napadač, dvadesetšestogodišnji Hadi Matar iz Nju Džersija nije čak ni rođen kad su izašli "Satanski stihovi" 1988, a govoreći o kontroverzama koje su pratile knjigu od objavljivanja Ruždi naglašava da je mnogi nisu čak ni pročitali:

- Samo su ime knjige neodvojivo vezali uz moje ime kako bi me demonizovali kao lošeg momka. A o momku koji me je napao, gotovo da ne znam ništa. Samo sam čuo ono što je njegova majka rekla - da kad se vratio u Ameriku iz Libana, iz posete ocu bio je posve drugačiji, mnogo više okrenut religiji, spreman da kritikuje mamu što ga nije dobro podučavala o religijskim stvarima. I da je četiri godine proveo u podrumu. I šta je tu radio… Igrao video igre i gledao video klipove. I zašto se fiksirao baš na mene? Ne znam...

Na pitanje da li je, odrastajući, mislio da će biti osoba koja će upadati u nevolje, odgovorio je - nikako, dodavši:

- Bio sam veoma tiho dete. Dobro, lepo sam se ponašao. Moja sestra, koja je godinu dana mlađa od mene, bila je ona nestašna u porodici. Ona bi, umesto mene, prebijala one koji su me maltretirali, a ja bih nju izvlačio iz nevolja. Kao dete sam imao osećaj da sam voljen, da me roditelji podržavaju. I uvek sam bio i dobar đak. Tako sam odrastao. I dao sam sebi pravo da potom radim razne stvari. Ne zaboravite, imao sam 21 godinu 1968. Ja sam dete šezdesetih.

Na pitanje koliko se promenio u odnosu na period od pre dve godine, kad se desio atak u Njujorku, kad je za dlaku izbegao smrt, istakao je da je još uvek on taj, isti, ali…

- Čini mi se da u duši nosim sad neko teško gvožde. Kad tako pogledaš smrti u oči, ostaje to negde duboko u tebi… Ostaje neka senka, kao stalno prisustvo kraja - objasnio je Salman Ruždi, uspevši i da se našali rečima da se sada oseća kao da ima 25 godina:

- Jedna od najlepših stvari vezanih za pisanje jeste to što ti je neophodna neka mladalačka snaga da bi pisao. Pisanje zahteva energiju, imaginaciju, snivanje. To je igra za mlade. Jednom sam rekao da kad si mlad i pišeš, onda treba da lažiraš mudrost. A kad si star i pišeš, onda lažiraš energiju. To i pokušavam da radim...

Bonus video: Pisci i pesnici iz prošlosti