0
Problem je u tome što vrlo često mi naše telo ravnamo prema standardima lepote koji uništavaju raznovrsnost, i ograničavaju nam mogućnosti i slobodu da budemo ono što jesmo, kaže za Nova.rs italijanska koreografkinja Silvija Gribaudi. Njena predstava "Gracije" biće izvedena večeras (20) u okviru Beogradskog festivala igre u Operi "Madlenianum", i sutra u isto vreme na sceni Kulturnog centra u Gornjem Milanovcu.
– Kada smo gostovali na Beogradskom festivalu igre 2018. godine dobrodošlica i reakcije bile su iznenađujuće tople zbog čega se radujemo ponovnom susretu sa publikom i osećamo duboko poštovanje prema festivalu. Organizatori su tako naporno radili da bi nam omogućili šansu za kulturnu razmenu koja će preporoditi i nas i publiku – kaže Silvija Gribaudi.
Italijanska umetnica dobitnica je nagrade publike i žirija na „GD’A Veneto“, finalistkinja takmičenja „Premio Equilibrio“, gostovala je na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima, sarađivala sa izraelskom koreografkinjom Šaron Fridman, učestvovala u brojnim istraživačkim projektima u oblasti umetničke igre, predavala na Pozorišnoj akademiji regiona Veneto, vodila radionice u Italiji i inostranstvu, i nastupala kao izvođač u italijanskom TV programu „Pođi sa mnom“.
U Beogradu večeras od 20 časova predstavlja „Gracije“ samo dve nedelje nakon izvođenja na venecijanskom Bijenalu, iako je trebalo da bude obrnuto – da dve nedelje nakon gostovanja na Beogradskom festivalu igre, u aprilu, odu u Veneciju, no korona je promenila planove. U Italiji je uveden novi lokdaun, pozorišta su ponovo zatvorena, što Silvija Gribaudi smatra ishitrenom odlukom s obzirom na to da su ona, kako kaže u razgovoru za naš sajt, „sigurna mesta“. Najveći izazov u drugom lokdaunu u Italiji, kako priznaje, jeste da, uprkos novom iskušenju, nastavi da veruje u svoj rad.
Zašto je baš čuvena skulptura „Tri gracije“ Antonija Kanove s početka 19. veka, koja se smatra simbolom lepote, bila lajtmotiv za vaš novi komad?
– Bilo mi je interesantno da pođem od klasičnog dela umetnosti, pa da onda pokušam da ga preispitam i ponovo ga „oblikujem“ na svoj način. Skulptura „Tri gracije“ predstavlja tri boginje, koje su ćerke Zevsa, a odlikuje ih moć da ponude sjaj, radost i prosperitet. Rešila sam da počnem od toga, postavljajući pri tom sebi pitanje – kako ove kvalitete možemo ponovo da aktiviramo u našem društvu? I kako da ih sprovedemo? Pošto moje „Gracije“ nisu definisane polom, ova pitanja podelila sam sa tri muška igrača, sa ciljem da dovedem u pitanje sve stereotipe koji postoje u današnjem društvu.
Predstavu „Gracije“ kritičari su opisali kao igru između realnosti i fikcije. Šta je stvarno, a šta fiktivno u današnjem svetu?
– Ja sve što radim, radim sa humorom, i to je kompleksna igra na ivici fikcije, u kojoj na delikatan način balansiram vreme, tišinu, strukturu i improvizaciju. Ali, unutarnja srž svega jeste odnos sa publikom. Tačnije, konstantan dijalog sa posmatračima koji utiču jedni na druge. U današnje vreme vrlo često smo zatvoreni iza ekrana, skrivajući se iza naših fiktivnih pojavljivanja na društvenim mrežama, ali naša unutarnja srž nastavlja da sagoreva – neophodna nam je ta stalna relacija i možda je nužno da sada pronađemo nove načine da je omogućimo. Samo zahvaljujući akciji i reakciji stvara se scenska igra.
Na koji način vaša predstava iskušava standarde lepote, koji su nam nametnuti u današnjem svetu?
– Lepota je kulturna konstrukcija, koja se menja se u različitim istorijskim dobima i na različitim geografskim podnebljima. U okviru predstave ja pokušavam da radim na tome da srušim granice i viđenje lepote. Svakog od nas može da privuče drugačiji detalj, kvalitet, telo, pokret. Svako od nas ima svoj dignitet, a lepotu je moguće pronaći svuda. Sve je stvar našeg izbora. Kao koreograf, lepotu pronalazim u dijalogu, u telima, u humoru. Lepota nije savršenstvo. Lepota je trenutak u kome se nalazimo.
Šta je to toliko fascinantno u ljudskom telu i nagosti što je nagnalo nebrojene umetnike, uključujući i vas, da se tim „problemom“ pozabave u svom umetničkom radu?
– Za mene to nije „problem“, već jedan prelepi svet koji treba istražiti. Nago telo priča priče u svakom detalju, prevoju, bori, obliku, u svakoj svojoj „nesavršenosti“. Svako telo nudi pejzaž nekog novog sveta. Problem je u tome što vrlo često mi naše telo ravnamo prema standardima lepote koji uništavaju raznovrsnost, i ograničavaju nam mogućnosti i slobodu da budemo ono što jesmo.
U svojim performansima često ste se hvatali u koštac sa različitim društvenim problemima, naročito onima koji se tiču pola, godina, ljudskih prava… Da li mislite da su u trenutku kada se svet bori protiv virusa Kovid-19 ova pitanja još važnija?
– Svakako jesu. Ovo kompleksno vreme pokazalo nam je da su socijalne kontradikcije još evidentnije, zbog čega nam se otvara dragocena šansa. To je šansa da nejednakosti vidimo još jasnije i da se potrudimo da delamo u smeru moralnih promena. Pitanje je samo da li ćemo biti dorasli da iskoristimo tu šansu?
