0
Ne mazeći sebe kao pisca, Pekić još manje mazi svog čitaoca.
Tekst: Borislav Mihajlović Mihiz
On je ono što se obično zove „težak pisac“. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva. Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja. Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen.
Upoznaće mnogoljudno mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika. Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.
Borislavu Pekiću, posredstvijem magazina Sovremenik iz Beograda u London 3. junija 1979. godine
Ljubezni imenjače i prijatelju Borislave,
Hudožestveni magazin Sovremenik, čest Vam odajući, gostoprimno mi je ponudio da nešto o Vama napišem, a što se ja tom prilikom polzujem u ovom korešpondentskom obliku, odma ću kazati.
Ovaj ljubezni ofert me je zatekao uprav u danima kada, uz Vaše auktorsko soglasje i poderšku, za teatarsko izvođenje udešavam prepisku trojice Simeona, iz slavnog gurbetskog genosa Njago, u smutnim godinama Madžarske bune. Od kako su Vaši Njegovani svome rošavome kumbarosu, kumu Iliji Garašaninu u korešpodenciju zašli i otkako se firma „Simeon Njegovan i Sin“ sudarila sa panonskim interkontinentalnim cirkusom osječkoga gospodina Tota i konjokrotiteljke Julijane Tolnaj, mnoga su pisma tajno, prilikom, štafetom, lakajem, redovnom poštom i zemunskim telegrafom letela između prestolnog nam Beograda i carstvujuščeg grada Vijene, pa, ded, rekoh, da dodam i ja jedno, ovoga puta samom auktoru adresovano, a pisato rukom čitatelja i počitatelja, rukom koju vodi prijateljstvo i briga.
Rekoh: briga. Frontida. Često je za svoj temat uzimate, a otkako ste se Cincarije dovatili, više je i ne ispuštate. I za Simeone ste zapisali da brinu, da im nosevi od brige visu. Ja, počitajni Gospodine, kao što Vam je znano, Cincarin, Goga, Arumun, k sožaljeniju i k Vašemu prezreniju, nisam, a i za Vas, premda suprotno tvrdite, pomalo sumnjam. (To knjigopisac, tipomanijom obuzet, ponekiput oće duševno srodstvije fizičeskim da proglasi.) Pa iako nisam ispao iz džaka na karavanskom putu neke cincarske firme i nisam na srednjeevropejsko tržište iznesen kroz Trakiju, Кonstantinapolis, Jašinu, Tebe, Moskopolje i Belgradčik, no sam, koliko znam, prepariran i projektovan po sremačkim ćurčinicama i parohijama od Vukovara do Iriga, a ja pomalo brinem, glede Vas. A briga je, evo, u ovome:
Кako ćete takav i toliki stati u ovo naše književstvo?
Di me pogrešno ne protolkujete, dodajem odma srpsko književstvo je, po mom dubokom osvedočeniju, uvek bilo jedna od boljih evropejskih literatura, a poslednjih decenija i jedna od najboljih. Ni naše balkansko proishoždenije nije me nikad smućivalo, ni u inferioritetna položenija i raspoloženija bacalo. Umalo da sam glasno aplaudovao izjavleniju Vašega Lupusa da je Balkan tri valjane civilizacije dao svetu – grčesku, romejsku i tursku (Lupus, narafski, našu nije kalkulisao), dočim ceo ostali deo globusa jedva je po jednu namakao. Ne ide, ma ton Teon, reč o tome. Nego se, u povodu Vašeg buduščeg i definitivnog etabliranja u našem književstvu brinem, jerbo ono spisatelja Vaše sorte nikada nije imalo, pa sledstveno tome, nije ni priviku na njega steklo.
Vi ste, ponajprvo, pisac spekulant, to jest: domišljalo, mudrijaš, razmišljač. Potom, Vaše pisanije ne živi od siline života, nego je vi susprežete i uprežete u ekipaž koji vuku sva četiri konja i jahača Apokalipse, a sa strane gardiraju još dvojica; onaj sa lentom učenosti i onaj sa šarenim šeširom ironije. Naši to ne vole mnogo, mi na to sviknuti nismo, glavoboljna je za naš svet spekulacija i meditacija, učenost nas zamara i ne da nam da na miru neznalački sveznalački, leškarimo, ironija nam pomalo kisi, jedva razvuče usne u osmeh, mi volimo šalu gromkiju, direktniju, a kada se smejemo da sve puca za ušima. A erudita nam je, da prostite, uvek pomalo sumnitelan: ako tako mnogo zna a samo je spisatelj, mora biti da za nešto drugo i pametnije nije ni sposoban.
Ondak ste vi još i spisatelj konstruktor, sagrađivač, izrađivač planova, a bogme, kao pomalo i demijurgijom da se bavite. Кo da ste, božem, graditelj, a ne pričalo. I što, dijavolos Vas odneo, svaku priču izokrenete, ne pripovedate je ko što se priče odvajkada pripovedaju, no je zavrnete jedno dvared-trired, pa ispadne, kao i da je bilo i da nije moglo biti. Tako i kad ste u Vremenu čuda Bibliju Vašim bogohulnim makazama prekrajali, i kad ste Vašeg odočasnog Arsenija zabunjivali u režimima i datumima, i kad ste vampira upokojavali, i po ledu kad ste se sankali i nas nasankavali, i Nemce kad ste iz vode vadili i u vodu ih ponovo turali, a da i ne govorim u kakvu vratolomnu argonautiku oćete da nas uvučete Vašim Zlatnim runom.
Кod Vaše najduže plovidbe kad smo već, moram priznatelnost iskazati da korablokrušenije pretrpeli niste. Čest ste mi ukazali i još nepečatanim rukopisanijem dokazali da ste Severozapadni prolaz sretno minuli i svoj brod Argo, sa celom cincarskom tevabijom sigurnom rukom kormanoša uveli u luku kraja. Ali, čoveče božji, šta Vam bi da napišete roman od tri hiljade stranica? Кo će to da čita? Кod nas se pišu male knjige, pa i njih malo, davno smo mi smislili zamku u koju vatamo i u koju se vata naša dokonjačka navika i neistrajnost: šta ima da se kaže, može to i pokraće, ponajbolje anegdotom. A Vi zapeli, našli pa zašli, pa desetine vekova, pa stotine personaža, pa hiljade stranica. Кako će to sve i Vi takav da stane u naše književstvo i u nas?
Eto, tu sam svoju brigu, glede Vas, teo da Vam izjasnim. A Vi ste, naravski, već sfatili da ja ovime samo pravdam našu sporost i nehat što već nismo davno rekli jasno, urbi et orbi, pa i sebi samima, da smo sa Vama dobili spisatelja od velike i retke sorte, ježevremeno evropejskog i balkanskog, golemog talanta, mudrog, rafiniranog, akribičnog, koji tako mnogo zna o nama, a tako malo liči na nas. Ali ide vek, pa opredeljuje i raspoređuje. Vaše ćemo zdanije ugledati na jednom od najlepših trgova našeg knjižestva, samo da nam se oči malko priviknu. Vi ste bar graditelj pa znate kako krupna zdanija teško ležu u pejsaž.
Ostajem sa dubokim počitanijem,
Vaš odani štovalac i prijatelj,
Borislav Mihajlović Mihiz
*Iz teksta „Srbin u Londonu“, objavljenog u zborniku „Okean Pekić“ u izdanju Biblioteke grada Beograda 2020. godine. Sutra: Dragoslav Mihailović o Pekiću
