0
Nakon knjiga o Lenonu, Makartniju, Stonsima, Badi Holiju, Eltonu Džonu i Kleptonu, čuveni autor biografija poznatih rokera se okreće kontradiktornom „tihom Bitlsu“.
Džordž Harison je umro 29. novembra 2001. posle četvorogodišnje borbe sa rakom, u 58. godini. Teroristički napadi 11. septembra desili su se samo dva meseca ranije, ali uprkos mračnim dešavanjima sa zgarištem na mestu njujorškog “Svetskog trgovinskog centra” i predsednika koji je započeo „rat protiv terorizma” Džordža V. Buša, Harisonov odlazak bio je među glavnim TV vestima i u naslovima novina, piše u svom autorskom tekstu za “Gardijan” Filip Norman, autor knjige o Džordžu Harisonu “The Reluctant Beatle”.
Čak ni u takvom trenutku nije bilo žalbi na banalizaciju. Bitlsi su odavno prestali da budu samo pop grupa i postali su nešto poput svetske religije. I koliko god da je TV i radio izveštavanje bilo prigodno, uključivalo je velikodušne porcije muzike koja je, 30 godina nakon njihovog raspada, još uvek imala nesmanjenu moć da šarmira i uteši. Neizbežno, budila je i sećanja na ubistvo Džona Lenona 1980. godine – ali dve tragedije su se razlikovale više od okolnosti. Činilo se da je to užasn i iznenadno brisanje Džona rasplakalo polovinu ljudske roda zbog nečega što je ličilo na gubitak svojeglavog, ali još uvek voljenog starog prijatelja.
U slučaju Džordža, kojeg je srušio “tihi ubica”, milioni su oplakivali muzičara, ali je bilo mnogo manje onih koji su oplakivali samog čoveka. Jer nikada povučenija osoba nije kročila na nemilosrdnu javnu pozornicu. U kasnijim godinama, počeo je sebe da naziva „Bitls iz ekonomske klase“, ne šaleći se previše na račun svog podređenog statusa od dana kada se pridružio Džonu i Polu Makartniju. Ipak, upornošću, uspeo je da uđe u kabinu prve klase sa pesmama koje su bile jednake najboljim Lenonovim i Makartnijevim, kojih je bilo u ogromnoj većini. “While My Guitar Gently Weeps”, “Here Comes the Sun”, “My Sweet Lord” i remek-delo “Something”, su neke od tih Harisonovih pesama.
On je bio beskonačno protivrečan „tihi“ član grupe, zapravo verbalno veoma brz u odgovorima kao i Džon na konferencijama za štampu. Prihvatio je ulogu vrednog radnika kao vodeći gitarista, posvećeno proučavajući žice gitare dok su se Džon i Pol takmičili za svetla reflektora, ali van pozornice bio je najosetljiviji i najtemperamentniji od četvorice. Pobunio se protiv „materijalnog sveta“, a ipak napisao prvu pop pesmu koja se žalila na porez na prihod. Proveo je godine s ljubavlju obnavljajući Friar Park, svoj gotički dvorac sa 30 soba, a ipak ga je stavio pod hipoteku kako bi finansirao film „Žitije Brajanovo“ svojih prijatelja iz Monti Pajton tima. Kontradiktorno, postao je sve napetiji i sve lošijeg raspoloženja nakon što je naučio meditaciju. Mogao je da dosegne visinu plemenitosti sa svojim istorijskim dobrotvornim koncertom za Bangladeš i dno u svojim neobaveznim pokušajima osvajanja Ringove prve supruge, Morin.
Autori nekrologa nakon Harisonove smrti su se složili da je njegovo najveće post-Bitls dostignuće bilo „All Things Must Pass“, trostruki album iz 1970. godine koji se uglavnom sastojao od pesama koje su Džon i Pol odbili za bend ili koje Džordž nije ni ponudio, očekujući njihovu ravnodušnost. Njegov ključni hit, „My Sweet Lord“, bio je himna za svaku religiju godinu dana pre Džonove „Imagine“, s motivom slajd gitare poput drhtavog ljudskog glasa koji će postati potpis jednako ličan i neponovljiv kao što su bili Džeri Li Luisovi razarajući akordi na klaviru ili Stivi Vonderova usna harmonika.
Njegova druga supruga Olivija, nakon smrti Džordža, izdala je saopštenje u svoje ime i ime njihovog sina, Denija, pozivajući fanove da ne tuguju previše. Olivija je rekla da bi on želeo da budu jednako pozitivni kao što je bio tokom svoje strašne bolesti, jer hinduistički principi koje je sledio nisu dozvoljavali strah od smrti. „On je svoj život posvetio Bogu još pre mnogo godina. Džordž je imao običaj da govori da ne možete tek tako otkriti Boga kada umirete… morate vežbati. On je išao u korak sa onim što se događalo s njim.“
Ipak, u svakoj kulturi i na svakom jeziku, ista užasavajuća misao se pojavila, često kod nekoga rođenog posle – u mnogim slučajevima, decenijama nakon raspada Bitlsa: „Samo su dvojica preostala.“
Meni je trebalo nekoliko godina da se odlučim da napišem Džordžovu biografiju, i neki ljudi, znam, voleli bi da nisam. Nažalost, ja sam bio među autorima jednog od njegovih nekrologa 2001. godine. U tom trenutku, gotovo sve što sam znao o Džordžu bilo je uključeno u moju biografiju Bitlsa iz 1981. godine „Shout!“, koja se završavala sa raspadom benda i jedva pomenula njihove pojedinačne solo karijere. Morao sam da napišem više od 3000 reči pod pritiskom roka, što nije ostavilo vremena za dodatno istraživanje ili razmišljanje; stoga sam ga ocenio isključivo na osnovu godina provedenih s Ringom u očiglednoj drugoj ligi, iz koje je tako često signalizirao nestrpljenje i nezadovoljstvo.
Moja namera je bila da se suprotstavim talasu koji su drugi pisci i kolege poznate ličnosti objavljivali u medijima, često pomešanog sa dozom amnezije. „On je zaista bio samo moj mlađi brat“, rekao je ser Pol Makartni, i pored snajperskih napada koji su jedni drugima priređivali u godinama posle Bitlsa. „Njegov život je bio magičan i svi smo osećali da smo delili deo toga poznavajući ga“, rekla je Joko Ono Lenon, prema kojoj je Džordž nekada bio toliko užasan da ga je Džon fizički napao.
Međutim, otišao sam predaleko u suprotnom smeru, u jednom trenutku opisao sam ga kao „jadno đubre“ i uvredio kolege čije sam mišljenje poštovao, nevezano za veliki broj njegovih izbezumljenih obožavalaca.
Morao sam da napišem odvojene biografije Džona Lenona i Pola Makartnija, tada njegovog najboljeg prijatelja, Erika Kleptona, da bih razumeo paradoks toga što je Džordž trpeo stalno izostavljanje i omalovažavanje. Bio je ograničen na samo nekoliko njegovih pesama za albume Bitlsa, a njegovo samopouzdanje je posebno narušio Makartni, koji je sve vreme spolja bio jedan od četiri najblaženija bića 20. veka.
Istražujući za knjigu “The Reluctant Beatle”, otkrio sam da je „onaj tihi“ imao više strana nego što je većina javnosti ikada shvatila. Ostali Bitlsi su izgledali jednodimenzionalno u poređenju s njim. Postojao je producent ploča perfekcionista, otkrivač talenata i šef etikete, filmski magnat koji je pomogao renesansi britanske kinematografije 80-ih sa “HandMade Films”, obožavatelj Formule 1 i strastveni hortikulturista koji se nadao da će pre biti zapamćen kao baštovan. nego kao muzičar.
Na drugoj strani su bili njegov oštar jezik i neverovatna netaktičnost koja je često potkopavala savršeni status njegovih kolega iz benda, kao i seksualne avanture koje su koegzistirale sa njegovim mantrama i molitvama. Tokom jednog leta avionom dok je mantrao u tišini, stjuart ga je nevino pitao da li je spreman za ručak. „Odjebi“, odbrusio je. „Zar ne vidiš da meditiram?“, zaključuje Filip Norman u svom tekstu.
Bonus video: Posle 18 godina: Rolingstonsi zakotrljali novi album – Petar Janjatović i Brajan Rašić
