"Meni je od fotografisanja samo gore vađenje zuba": Sećanje na jedan susret s maestrom Vojom Stanićem

Piše: Zoran Jeremić

Pitao sam se odakle (tada) devedesetogodišnji slikar Vojo Stanić crpi energiju preobražaja, svežinu humornog promišljanja i domišljanja dnevne rutine. Posmatrajući iz godine u godinu, od prilike do prilike, njegove slike, stičem utisak kao da prisustvujem neprekidnom obnavljanju detinjstva sveta, neprekidnom rađanju jedne radosne fantazmagorije u kojoj su sva lica i predeli deo rableovski raskošnog karnevala, jednog velikog, večno promenljivog pozorišta sveta, koje se vazda iznova oblikuje. Primećujem i neku vrstu oštroumne bezazlenosti, začuđenosti, gotovo dečje otvorenosti za igre i tajanstva sveta odraslih.

Pitao sam ga tog dana veruje li da dar umetnika umnogome duguje sposobnosti da sačuva dete u sebi i kakve slike nosi iz detinjstva koje je proveo u Nikšiću sve do kraja gimnazijskih dana i početka Drugog svetskog rata?

- Čovek se rodi kao dete, a većina se odrastanjem uozbilji, osim nekih koji budu slikari ili - ništa. O svome detinjstvu ne bih mogao da kažem ništa što ne bi mogao svako. Prošlost uvek izgleda lepše, jer smo u prošlosti bili mlađi. Tih godina predstave o umetnosti i svačemu su naivne, sve su to doživljaji svežeg duha i jakih emocija. Kasnije dolazi profesonalizam u umetnosti, i u životu. S druge strane, Drugi svetski rat je iz temelja promenio svest i sliku sveta. Ta promena je najveći događaj moje generacije.
Na putu do mola promiču preplanula lica turista, šepuri se klimakterična razgolićenost, paraju uši sinkope opojne smene dijalekata kraj pijačnih tezgi, promuvaju se lokalne dangube, belosvetska mladež s prtljagom za večnost i dan više… Pomišljam da upijajući spoljašnji svet slikareva imaginacija magnetiše novu građu, pa se tako rađaju scenske promene kojima je teško otkriti uporišne tačke. „Nežna logika lakog apsurda“, zapamtio sam naziv jedne njegove izložbe.

Toliko godina letujem u Bokokotorskom zalivu, a nisam ni pokušao da upoznam najlucidnijeg hroničara ovog podneblja.

- Molim vas broj Voja Stanića iz Herceg Novog? - tražio sam informaciju od službenika nacionalne poštanske službe.

- Mislite na našeg slikara Voju, akademika?

- Da.

- On u ovo doba spava, nećete ga valjda sada uznemiravati - izričit je službenik.

#blockquote_0

Pomislio bi neko da je u Crnoj Gori slikar zaštićena umetnička vrsta, a Stanić je jedan od najneobaveznijih genija koje sam slušao.

Uporno kucam na vrata ateljea. Slikar voli da sluša italijanske radio stanice čiji voditelji „umilno pevaju i kada prenose berzanske izveštaje“. U omanjem potkrovlju dominira prozor koji gleda na Škver, odakle dopiru zvuci sezonskog žagora i vriske. Svetlo pada pravo na štafelaj. Na zidovima desetak ulja, nekoliko polica pretrpanih predmetima kojima je, kao u Šejkinom „Skladištu“, teško odrediti upotrebnu vrednost. Hrpa kataloga i prašnjavih knjiga sa dve plastične stolice iz bašte restorana poniklog u doba socrealističkog raja, uz norvešku zastavicu i sitan brodski alat preostali su inventar ateljea jednog od najvećih živih slikara sa prostora bivše Jugoslavije.

Ne ljubi preterano medijske hvalospeve. S godinama retko odlazi i na otvaranje svojih izložbi. Ne krije da je veliki tremaroš.

- Ne osećam se dobro u mnoštvu ljudi koje su okupile moje slike, ne volim kada sam predmet pažnje. Strah me da se ljudi kad me upoznaju ne razočaraju.
Rado pamti izložbe u Valjevu i u Kusturičinom Drvengradu. Crnogorski mediji punili su tad kulturne rubrike izveštajima o Stanićevoj izložbi u Rimu koja je odlično dočekana. U Rimu je početkom sedamdesetih Stanić izvesno vreme živeo. De Kirikovi metafizički pejzaži koje je „proučavao“ tih godina ostavili su trag i na njegovim slikama.

Prepričava mi anegdote o lažnom crnogorskom plemiću, rimskom bonvivanu i zvezdi ondašnjeg džet-seta, koji se razmetao poznanstvom sa papom i najvišim političkim zvaničnicama. Svuda je bio plemić samo u rodnom Cetinju nije mogao da odmakne dalje od nadimka - Zubonja.

Prvu uljanu sliku naslikao je 1954, a četiri godine kasnije priredio je prvu samostalnu izložbu u Beogradu.

- To je bila jedina izložba koju sam uradio o svom trošku. Sve ostale izložbe bile su po pozivu, tj. izlagao sam kao gost. To je bio rezultat te moje prve izložbe.

A izlagao je u Parizu, Njujorku, Cirihu, Stokholmu, Aleksandriji, Oslu, Rimu, Berlinu, Monaku, Moskvi... Kao predstavnik Crne Gore i na Venecijanskom bijenalu 1997. godine.

Kako se dogodilo da je neko sa izrazitm crtačkim talentom na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu studirao vajarstvo u klasi profeosra Lojze Dolinara?

- Beograd je tih godina za mene bio velegrad pun umetnosti, muzeja, kulturnih događaja i ostalih događanja koja su bila na najvećem nivou u Jugoslaviji. Na svakoga ko to prvi put vidi to je imalo snažan efekat, pa i na mene. A oduševljenje skulpturom držalo me dosta dugo. Prvu pravu skulpturu video sam u Beogradu kad sam se upisivao na Akademiju. Bila je to jedna "anatomska figura" koja je služila studentima za proučavanje sastava ljudskog tela. Toliko mi se dopala ta "skulptura" da sam umesto na slikarstvo otišao na vajarstvo. Moj profesor Lojze Dolinar ostao mi je u najboljem sećanju, mada mi kao vajar nije bio uzor. Moj poslednji vajarski rad bio je spomenik Jovanu Tomaševiću 1963. godine. Ipak, slikarstvo je moj pravi medij.

Posle Akademije, nastanio se u Herceg Novom, izvesno vreme radio kao profesor u Školi za umetničke zanate, a ubrzo otisnuo u profesionalne vode i počeo da gradi svoj likovni svet. Herceg Novi napušta samo kada je to neophodno.

- Kad god počnem nešto da slikam, uvek vidim more.

Teško je odoleti poređenju Stanićevih slika sa sekvencama nekog filmskog omnibusa prožetog mediteranskim lirizmom, melanholijom životne prolaznosti koju emituje dramaturgija svakodnevice mediteranskog pristaništa iz kojeg puca čeznutljiv pogled u neznane daljine. Uostalom, reditelj "Amarkorda" Federiko Felini, s kojim ovog slikara najčešće porede, tvrdio je da slikarstvo i film imaju genetski odnos, jer i jedna i druga umetnost nastaju iz svetlosti. Zato me ne čudi Stanićev odgovor na pitanje kada slika:

- Sve dok ima dnevnog svetla.

A opet, često o dekameronski raspričanim platnima hercegnovskog genija govore kao o svojevrsnom romanu-reci ili čudesnom smenjivanju poglavlja u Kortasarovim „Školicama“, jer se pojedinačne scene i prilike, kao u nekoj oniričkoj slagalici, međusobno prizivaju. Često, jer je reč o vrtoglavom smenjivanju žabljih i ptičjih perspektiva, ili magritovskom lebdenju urbanih masiva u prostoru. Ovog slikara gravitacija previše ne pritiska. Njegova „komedija ljudskih naravi“ podrazumeva kako projekciju podsvesnog periskopa tako i onu podrugljivog mikroskopa, valjda zato njegove slike imaju neuhvatljiv ontološki status.

- Umetnost je čudo, misterija, teško da se može objasniti rečima. Ja to i ne pokušavam, imam utisak da što više pričam o svom slikarstvu sve sam dalje od prave istine o njemu - naglašava slikar koji se iz dana u dan, provirujući kroz prozor svog ateljea, ili posmatrajući ljude i prirodu iz svoje barke kojom je mesecima znao da krstari Jadranom, od najbližeg ruci i oku upućuje u odgonetanje istina i laži sveta koji ga okružuje.

- Ne postoji laž u prirodi, laž je proizvod ljudske mašte koja ne može da se zadovolji gluvom logikom stvari koja se odvija u mraku kosmosa - procedio je Stanić odbijajuću dimove iz svoje lule.

Podsećam ga da kritičari često ističu da se 1958. godine u Parizu upoznao s nasleđem nadrealista, te kroz njegove slike iznova "čitamo" čitavo geneološko stablo evropskog slikarstva, od Boša do, recimo, Magrita, Maksa Ernsta, Šagala i Baltusa....

- Ono što radim proizvod je uticaja ne samo pomenutih slikara, već i svih slika koje sam ikad vidio, i mnogih slikara iz Herceg Novog - Bata Pravilovića, Luke Berberovića i mnogih mnogo mlađih od mene.

Sebe smatra Dinarcem, ali ne veruje u fatalne antropogeografske predodređenosti nekog naroda. Teško je podneo raspad Jugoslavije, žestoko se usprotivio bombardovanju Dubrovnika, odoleo pretnjama...

- Znate, ja sam jugonostalgičar, ali ne bih nikad glasao da se Jugoslavija obnovi, da se opet ne bi događalo ono isto. Ne verujem da je ijedan narod bolji ili gori od drugoga. Dobri gospodin Bog je svuda podjednako prosijao i dobre i loše ljude.

A Mediteran, čiju blagost i humornu vedrinu isijavaju njegove slike koje možemo „čitati“ i kao roman jednog prozora u Pristaništu?

- Mediteran je ogroman kompleksan prostor na kojem je nastala kultura u kojoj živimo. Tu su se rodili i bogovi i religije. Mi smo usred toga.

Kako to da do njega nisu dopirali glasovi "epohalnih" promena, čak smrt štafelajnog slikarstva u slikarskim metropolama?

- To je program globalizacije mišljenja, uklapanje u nešto što nije izvorno, što je lažno. To se zove trend. Što znači biti u trendu? To znači ne biti originalan, čak ni onaj koji je stvorio trend nije bio u trendu.

Prepričava mi susrete sa Andrićem, Zukom Džumhurom, Danilom Kišom, Borislavom Pekićem i Brankom Lazarevićem, koji je na njega ostavio najjači utisak.

- Iz njega je samo sipalo, znao je nekoliko jezika, poznavao je Ezru Paunda, u nekoliko rečenica davao je briljantne estetske analize. Kada bi sedeli sa Brankom u mom ateljeu, Andrić nije progovarao.

Neretko ističu Stanićev smisao za humor. Dok odlazim, kažem mu da ne ismeva, već slavi ljudsku nesavršenost.

- I ja sam vrlo nesavršen da bih imao pravo da se nekome rugam - kaže mi maestro dok ga fotografišem i dodaje:

- Požuri, meni je od fotografisanja gore samo vađenje zuba.

Bonus video: Kada slike sa platna ožive