Moj prevodilački rad na FEST-u počeo je, ako se ne varam, 1972. godine i trajao sve do odlaska u penziju. Bila je to uigrana ekipa prevodilaca, lektora, daktilografa, kinooperatera, titlera, kajronista... Danas, sa ove distance, doživljavam sve te godine rada izuzetno emotivno, kaže za Nova.rs Žana Rolović, prevodilac čuvenih ostvarenja sedme umetnosti.
U godini kada obeležava 50. jubilarno izdanje FEST-a, koje se održava od 25. februara do 6. marta zamolili smo da svoja sećanja na slavne dane ovog festivala za naš portal podele ljudi, koji su bili nevidljivi za javnost, a zahvaljujući kojima je on postao to što jeste.
U prvim godinama postojanja kompletan filmski program FEST-a bio je poveren prevodiocima Televizije Beograd gde je radila i Žana Rolović. Kao dugogodišnji prevodilac svih igranih struktura, a kasnije i šef Prevodilačke službe TV Beograd, njeni prevodi obeležili su brojna ostvarenja koja su prikazivana na FEST-u.
Film je moj život
– Film je okosnica, neraskidivi deo mog života u svakom pogledu. Kada sam kao diplomirani filolog pre tačno pet decenija prvi put kročila na Radio televiziju Beograd, sadašnji RTS, nisam ni sanjala da će upravo film biti taj koji će ispuniti čitav moj radni vek. Ali, i privatan život udajom za Božidara Botu Nikolića, direktora fotografije i reditelja, koji je ostavio iza sebe kultne filmove jugoslovenske kinematografije kao što su “Balkanski špijun”, “Tri karte za Holivud”, “Pad Italije”, “Ko to tamo peva”, “Život je lep”…
– Tako je film postao naša večita, nezaobilazna tema, ne samo na poslu, nego i u kući, sa prijateljima i kolegama. Ako nije razrada kadra, onda je scenario, izviđanje terena, glumačka podela, scenografija…Bezbroj nedoumica, predloga, rešenja, da bi na kraju jedna ideja ili poruka ugledala svetlost dana. Iz takvog jednog života koji je bio pun dinamike, pokreta, povišenih tonova u međuljudskom ubeđivanju, sa mnogo ljudi i tehnike, uskakala sam u svoj svet koji je zahtevao sve suprotno – mir, tišinu, slušalice, magnetofon i kompjuter. Ali tema je uvek bila ista – film.
Važni i nevidljivi
– Raditi na FEST-u bila je velika čast, privilegija i uživanje. Šlag na torti. On je bio prvorazredna svečanost, afirmacija pravih vrednosti, smotra najboljih svetskih filmova. Sve ono što je kinematografija iznedrila u poslednjih godinu ili dve, moglo se sada videti u Beogradu. Za kartu više čekalo se satima u redu. Narod je bio kao opsednut. Bio je to zaista festival koji je ugostio poznata imena filmskih stvaralaca od Kopole, Renea Klera, Miloša Formana, Roberta de Nira, Bertolučija, Pazolinija, Liv Ulman, Monike Viti, Katrin Denev… Nažalost, mi koji smo prevodili filmove retko kad smo imali priliku da se sretnemo sa njima, bili smo nevidljivi ali nezaobilazni deo te velike organizacije.
– Prevodioci su pekli i učili zanat u društvu vrsnih kolega – Koste Carine, Danke Nikolić, Dejana Mitrovića, Marte Malagurski, Zore Čavić… U to vreme vodilo se računa o svim osobenostima jezika koji je mogao na najbolji način da isprati film, ali i da se neko vrhunsko delo ne uništi lošim ili pogrešnim prevodom. Pored lektora koji su bili nezaobilazni saradnici, bili smo u kontaktu sa ljudima, atašeima za kulturu, iz stranih ambasada, tražeći pomoć ili objašnjenje u slučaju nekih novih izraza slenga ili žargona.
– Jezik je živ i svaki dan se javljaju neke nove reči i kovanice. Ništa nismo prepuštali slučaju. Brusila se svaka reč jer ništa nije bilo gore od raskoraka slike i teksta. Pored znanja jezika bila je potrebna i kreativnost, prevodilački dar, prevod primeren slici… I sve je to na kraju trebalo iskazati kroz titl od samo 28 znakova, uključujući i beline.
Ah, taj titl
– Tih desetak dana koliko je trajao FEST, spavalo se minimalno ako se i to stigne. Radilo se danonoćno. Dešavalo se da uz film ne dobijemo ni „šotliste“ ni „dijalog-liste.“ Onda smo morali besomučno da vraćamo, preslušavamo i da, kako smo mi govorili, „skidamo“ tonski zapis. Bilo je to baš naporno, a vremena je uvek bilo malo. U proseku smo imali dva do tri dana da prevedemo film i da ga tehnički obradimo. Često je ovo drugo zahtevalo više vremena jer je podrazumevalo kucanje i numerisanje titlova, vreme „ulaska“ i „izlaska“ titla tj. koliko se dugo zadržava na ekranu, korekcija eventualnih grešaka, proba i konačno titlovanje.
– Prvih nekoliko godina titlovalo se uživo. Tu nikakav propust nije dolazio u obzir. Nema da te boli glava, da ti se zatrese ruka, da zadržiš slučajno duže prst, pa da titlovi počnu nekontrolisano da lete. Samo hladna glava i maksimalna koncentracija. Bilo je vrsnih prevodilaca koji nisu mogli da savladaju taj pritisak. Danas, u jeku nove elektronike, takav rad je najblaže rečeno – nezamisliv.
Sinhronizovan rad
– Uvek smo morali da dođemo najkasnije pola sata pre projekcije. Smeštaju vas u jedan maleni zastakljeni prostor sa pogledom na platno. Stavljate slušalice na glavu i proveravate sa kinooperaterom da li se čujete jer je naš rad morao da bude sinhronizovan. On pušta sliku, ja tekst. Pred vama je dugme koje treba da pritisnete za svaki titl dva puta. Prvi put kada titl treba da „izađe“ na platno i drugi put kada treba da ga sklonite kako biste izbacili sledeći.
– Filmovi su u proseku imali od 900 do 1.200 pa i do 1.600 titlova, pa sve to puta dva. I na kraju kada se film završi, izlazite iz tog sobička potpuno utrnuti od napora i koncentracije. Pre izlaska u hol, obavezno odlazite do kabine kinooperatera, odnosno do našeg Pajčeta (Pavle Lazić, prim. aut), da prokomentarišete kako je sve prošlo i da se dogovorite za narednu projekciju.
Kultni filmovi
– Veliki broj filmova je prošao kroz moje ruke i uši, ali sam posebno uživala prevodeći ostvarenja kao što su “Taksista”, “Ponoćni kauboj”, “I konje ubijaju, zar ne?”, “Rajanovu kći”… “Dnevnik besne domaćice”, koji je snimljen po romanu Sju Kofman, Marta Malagurski i ja smo združenim snagama približile i čitalačkoj publici.
– Iako je film današnjoj publici daleko pristupačniji jer mogu da ga odgledaju putem raznih portala i pre nego što stignu na FEST, pravi sladokusci i zaljubljenici sedme umetnosti neće propustiti da osete žamor publike i tu atmosferu koja na jedan veličanstven i svetkovni način upotpunjuje taj glamur. Pozdravljam FEST, želim mu dug život i još puno ovakvih jubileja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar