Od osnivanja FEST-a bila sam pasionirani gledalac svih programa. Čak sam za jedan rođendan na poklon dobila izuzetno vredan poklon, ulaznicu za projekciju filma „Vudstok“ i to u prvom redu u bioskopu „Kozara“, koji je u to vreme pored Doma sindikata bila druga po veličini i značaju festivalska dvorana, priča za Nova.rs Nevena Đonlić bez koje ova filmska manifestacija nije mogla da se zamisli.
U godini kada obeležava 50. jubilarno izdanje FEST-a, zamolili smo da sećanja na slavne dane ovog festivala za naš portal podele ljudi, koji su bili nevidljivi za javnost, a zahvaljujući kojima je on postao jedan od najznačajnih kulturnih događaja u Beogradu.
Jedna od njih je Nevena Đonlić, nekadašnji urednik filmskog programa u Sava Centru, koja je radila na FEST-u od 1977. do 2000, a na poziciji operativnog direktora je bila 1994. do 1997. godine.
Bilo nekad…
– Moj prvi radni zadatak na FEST-u bio je u službi kopija. U to vreme su filmovi prikazivani sa 35 mm filmskih traka koje su bile u metalnim okruglim kutijama. U kilogramima govoreći, jedan film je bio težak između 20 i 25 kg. Služba kopija je brinula da određeni naslov stigne u dvoranu pre početka projekcije, da bi kinooperater imao vremena da ga „ušnira“ u projektor. Šef nam je bio Radoslav Zelenović, Miroljub Mića Vučković i Bata Petrović su raznosili kopije a ja sam bila sekretarica.
– Naredne godine sam prešla u programsko odeljenje, radila sam na nabavci kopija i obezbeđivanju prava za prikazivanje filmova. Šef je bila legendarna dama i lafica Vera Konjović, od koje smo svi učili posao. Postojala je služba za goste, koja je pregovarala sa agentima ili producentima o njihovom dolasku. U tome su nam pomagali saradnici iz SAD, Italije, Francuske… Rad na FEST-u je trajao cele godine, odmah po povratku sa festivala na kojima je gledao program, Milutin Čolić bi doneo kataloge, promo materijale i mi bismo odmah pisali inostranim distributerima i producentima.
Rad na crno
– Pamtim anegdotu kad smo tražili film „Rad na crno“ Jeržija Skolimovskog i uz velike napore došli do broja njegovog telefona u Londonu. Danima smo zvale, veza se prekidala, dok nam jednog dana ljutiti glas, na naše pitanje da li je to Skolimovski, nije oštro rekao: „Ja jesam Jerži Skolimovski, ali nisam reditelj, ja sam običan Poljak koji na crno radi u Londonu i ne javljam se na telefon, da me ne bi uhapsili. Ne zovite više.“ Ostale smo zabezeknute, prava filmska priča!
– Tim koji se širio kako se približava početak FEST-a morao je da funkcioniše kao najprecizniji švajcarski sat. Imali smo jutarnje i večernje brifinge, smeh nam je služio kao ventil za izbacivanje stresa. Svake godine smo 6. februara proslavljali rođendan Kosti Carini, koji je vešto i stručno vodio prevodilačku ekipu.
– Posle smene Milutina Čolića sa mesta umetničkog direktora i selektora FEST-a, nastupilo je vreme selekcionih komisija čiji se broj članova menjao. Od tročlanih do petočlanih, raznih ukusa i pristupa koncipiranju programa. Za mene je bila privilegija da sarađujem sa velikanima kao što su Dušan Makavejev, Boro Drašković, Gordan Mihić, Nebojša Đukelić, Saša Petrović, Emir Kusturica, Goran Paskaljević, Voki Kostić, i mnogi drugi koji su svojim znanjem, umećem i iskustvom dali pečat FEST-u.
Doskočili sankcijama
– Najlepše svečano otvaranje, po mom mišljenju, bilo je 1995, na 100-godišnjicu prve filmske projekcije, kada smo na sceni imali Emira Kusturicu iza originalne Limijerove filmske kamere, koji je snimao „igrokaz“ u izvođenju DAH teatra iz Beograda. Potom je usledila dodela jednokratno ustanovljene nagrade „Zlatna lokomotiva“. Prvi dobitnik je bio Milutin Čolić, osnivač FEST-a, kojem je nagradu uručila slavna Beatris Dal a on je na binu izašao sa unukom Unom. Lokomotive su primili i Klaus Marija Brandauer, Harvi Kajtel…Inače, ideju za izgled nagrade je dao Vlastimir Gavrik, velikan scenografskog umeća.
– Kako je naša zemlja tada bila pod najstrožim sankcijama, lokomotive smo nabavljali u Parizu, a do Beograda su stizale ličnom isporukom. Ta godina je bila jedna od stresnijih, i jedina kompanija koja je pristala da nam doprema kopije filmova do Beograda je bila Air France. Iskoristili smo rupu u rezoluciji Ujedinjenih nacija, po kojoj je bio dozvoljen uvoz humanitarne pomoći za institucije kulture pa smo filmove tretirali kao pomoć.
Trema, trubači, specijalci
– Gosti su uvek bili impresionirani dvoranom Sava Centra koja je primala 3.672 gledaoca i to zbilja deluje začudno kad se gleda iz malog prolaza u parteru, kuda gost izlazi na scenu. Sem Džima Džarmuša koga sam jedva naterala da se popne i pokloni publici, dramatično je bilo kada je FEST otvarao mladi kanadski glumac Lotar Blito, koji je igrao glavnu ulogu u filmu „Isus iz Montreala“. Ubeđivali smo ga skoro 10 minuta da izađe i izgovori nekoliko kurtoaznih rečenica. Skoro da je plakao od treme.
– Od gostiju, a bilo ih je stvarno mnogo, poseban trag u sećanju ostavili su Harvi Kajtel i Teri Džons. Kajtel je, na primer, kao ručni prtljag doneo tri filma, to je najmanje 12 metalnih rolni. Tražio je da doleti iz Njujorka do Pariza konkordom, a posle je do Beograda leteo JAT-om. Kad smo ga sačekali na aerodromu, sam je gurao kolica s tim rolnama, jedva smo ga videli.
– Teri Džons je stigao na dan svog rođendana. Ne znam kako su obožavaoci saznali jer smo to skrivali kao iznenađenje, i na aerodromu su mu priredili doček sa transparentima „Happy Birthday, Mr. Jones“ i još su doveli trubače. A potom je usledila neobična večera u restoranu “Reka”. Tog dana dogodilo se ubistvo policajca u nekom od obračuna kriminalnih bandi. Samo što smo seli, u restoran je upala patrola do zuba naoružanih policajaca iz interventne brigade, sa dugim cevima. Svi su zanemeli, naši gosti su premrli od straha, pasoši su im ostali u hotelu… Jedva smo objasnili ko su, a Teri Džons je potom godinama prepričavao da je uživo imao prilike da doživi skeč „Upad španske inkvizicije“ na srpski način.
Odbila priznanje
– Prošle godine je u Skupštini grada Beograda upriličena dodela priznanja pedesetorici najzaslužnijih delatnika FEST-a, povodom ovogodišnjeg jubilarnog 50. FEST-a. Bila sam i ja pozvana na dodelu priznanja.
Izuzetno sam se radovala da primim plaketu i vidim sve dobitnike, da se podsetimo starih dobrih vremena, da jedni drugima čestitamo i poželimo još mnogo godina druženja na FEST-u. U trenutku kad je počinjala svečanost uručivanja priznanja, shvatila sam da će nam ih davati zamenik gradonačelnika Goran Vesić i odlučila da izađem iz sale i da ne primim plaketu. Ove godine ću s radošću i uzbuđenjem, kao i uvek, ići na projekcije, uživati u filmovima, družiti se sa kolegama s kojima sam radila i nadati se da će FEST biti uspešan i uzbudljiv, kao uvek.
Bonus video: Klara Hrvanović i Radivoje Raša Andrić: Voleli bismo da vidimo decu u bioskopima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare