Duga putovanja u noć Save Šumanovića i hronike nepoznatih soba u romanima D. J. Danilova i Dejmona Galguta su preporuke za čitanje ove nedelje.
D. J. Danilov „Jelen noći: roman o Savi Šumanoviću“, Vukotić media, 2022.
Danilov nije tek evidentičar nemira i raskola iz biografije Save Šumanovića. Duga agonija umetničkog života i dela pokreće multižanrovsku narativnu poemu u kojoj se spliću raznorodni motivi i tehnike: pronađeni rukopis, misija veća od života, naknadna forenzika dvoje ne baš slučajnih tragača i odgonetača slikareve kobi.
Sama Savina ispovest, neodlučna između lucidnosti i delirijuma, ulazi u polja fantastike i telepatije. Njegovi tragači zadiru u reprodukcije sećanja Aleksandra Deroka i pisama Rastka Petrovića, tragom esejističko-dijaloške forme stižu do lucidne evokacije rađanja „Pijane lađe“ i reevaluacije „Šidijanki“.
Ne samo zbog navršenih osam decenija od strašne smrti slikara, Šumanovićevo delo valja osmotriti iz perspektive neponovljive i nesagledive usamljenosti umetnika u svetu. O tome su, inspirisani životopisima drugih ukletih umetnika, pisali Laura Barna i Aleksandar Jugović. Danilov podseća na sve birane, bolne i plodne detalje biografije: na sedam dana i noći nastajanja „Pijane lađe“, na bliskost i uticaje Rastka Petrovića, s kojim se Sava dopisivao punu deceniju, na tok delikatne i neodgonetljive duševne bolesti, ne dajući nam da prečujemo škriput sremskog snega.
Dejmon Galgut, „U nepoznatoj sobi“, Dereta, 2022.
Putovanje (kao samospoznaja i samoiskušavanje) putnika i prosvetljuje i uznemiruje. Stoga nije čudno što južnoafrički laureat Bukerove nagrade u naslovu ovog proznog triptiha citira baš Foknerov roman o besmisleno dugom i apsurdnom putovanju: „u nepoznatoj sobi moraš biti prazan da bi zaspao“. Mir te praznine traži strasnu posvećenost putovanju.
Među saputnicima hodačke rapsodije o putovanjima kroz Grčku, Afriku i Indiju, Rajner je najuočljiviji: mitski beli junak nalik Hemingvejevim toksičnim autoritetima, nezavisan do oholosti i zatvoren kao školjka. Ostali su krhki i nesigurni: Alis, Žerom, labilna Ana, koju će junak morati da vrati s ruba smrti. Galgut evidentira sve nelagode dugog hoda: stopala u ranama, bolove u mišićima, kožu oguljenu na mestima gde se ruksak useca u meso.
Saputnik je istovremeno i suparnik: kad ga pripovedač vidi „na ivici litice, naslonjenog na ambis“, oseti poriv da ga gurne, pitajući se istovremeno kako to takva misao ležerno izbije među „svakodnevnim naplavinama“ mozga, da bi opet nestala. Osim što je rizično, putovanje Dejmonovo neprestano provocira čudnu ćud ljudske radoznalosti, nagla a rutinska otuđenja, izopštenosti i disbalanse koji se nametljivo ponavljaju. U triptihu junakovih uloga Pratioca, Ljubavnika i Staratelja, sloboda lutanja pretvara se u teg o vratu.
Bonus video: Petar Božović na promociji svoje monografije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar