Tragovima Kiša, Tišme, Pekića i Popovića: Naše preporuke za čitanje

Gojko Božović, "Biografije i ožiljci: Kiš, Pekić, Tišma", KOV, 2022."Čitajući Kiša, Pekića i Tišmu, ja sam učio, uživao i menjao se", piše na kraju svoje knjige eseja Gojko Božović. Trojica pomenutih pisaca, potekli iz suštinski iste generacije, u pisanju i mišljenju suočavaju se sa nestalim svetovima, barataju iskustvom i sumnjom.Kiš je zagovornik "minucioznog i temeljnog čitanja" i književnost vidi kao "poslednje pribežište zdravog razuma", verujući u njenu samosvesnost i neutilitarnost. Pekić, kao verovatno najplodniji pisac srpske književnosti, ispisuje svoje dnevnike kao prethodnicu romanima, pričama, dramama i esejima, proveravajući u njima svoje razumevanje sveta, istorije i politike.Gojko Božović nas uverava da su Tišmini junaci "ljudi koji su pristali na okolnosti": "Tišmine povesti su toliko potresne i upečatljive baš zato što su odustale od utehe." Tišmina autobiografija kao esejiziranje sećanja, i privatnih i političkih tema, vodi prepoznavanju sebe u ulozi posmatrača istorijskih događaja: kako drugačije kad neko već sa sedamnaest godina želi da postane pisac?Dejan Petković, "Postdramsko u poetici Aleksandra Popovića", Sterijino pozorje, 2021.Njegova je dramska poetika samosvojna ali i eklektička, jer stapa domaću tradiciju i svetske trendove. Koliko se god za života tumačenjima opirao kao "žičanom panciru", autor "Ljubinka i Desanke", "Smrtonosne motoristike", "Mrešćenja šarana" i preko četrdeset pozorišnih drama, mnoštva TV scenarija i nekoliko nezaboravnih knjiga za decu, jedna je od najradosnijih enigmi savremene drame. Deleći Popovićevo stvaralaštvo na četiri faze, zavisno od toga da li se upuštao u pozorišni eksperiment ili televizijski scenario, autor ove studije ukazuje na nerešivu zagonetku žanrovske pripadnosti njegovih drama, i na bogatstvo jezika koji je delom maskirani periferijski govor, a delom rekonstrukcija izgubljenog govora jedne klase.Aca Popović je "nedostatak svog formalnog obrazovanja uporno nadomeštao aktivnim praćenjem pozorišne i dramske produkcije": u svoju estetiku ugrađivao je iskustva Bitefa, ali i zagovarao sopstvenu teatrologiju, shvatajući dramu kao vid dijalogizovane proze, kao formu koja ujedinjuje zabavu, ritual i društveni angažman. Popovićevo tematizovanje duha jednog vremena, ukazuje Petković, tek je delimično provokacija epohe, a više "autorov začudni autodiktat". Poput Ljube Simovića i Dušana Kovačevića, Aca Popović osvetljava junake s periferije i začudni milje margine, a galerija njegovih živopisnih likova bujicom reči i dinamikom scenskih pokreta propituje iluziju i realnost kao malo ko pre i posle njega.Bonus video: Matija Bećković na Sajmu knjiga

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=matijabekovinasajmuknjigaik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4413939"]