0
Avangardna muzičarka Roišin Marfi osvojila je svet još devedesetih kada je sa partnerom Markom Brajdonom nastupala kao deo benda Moloko. Oni su fuzijom elektro popa, trip hopa i fanka stvorili hitove poput "Sing it Back", "The Time is Now", "Forever More" i na taj način privukli pažnju andergraund dens scene, ali i sam vrh radijskih plej-listi, upisujući se u muzičku istoriju tog perioda.
Nakon razlaza, pevačica je započela uspešnu solo karijeru. Prvo je objavila album „Ruby Blue“, da bi se na top-liste vratila fantastičnim drugim albumom „Overpowered“ iz 2007. godine. Istoimeni hit prati još par pesama sa ovog izdanja između ostalih i „Let Me Know“ i „You Know Me Better“ koje su privukle veliku pažnju ljubitelja alternativnog elektro pop zvuka.
Posle ovog ostvarenja usledila je pauza zbog rođenja dvoje dece, da bi od 2014. iznova počela da osvaja podijume za ples, bine i auditorijum širom planete albumima „Hairless Toys“ iz 2015. ali i albumom „Take Her Up to Monto“ koji je objavljen u leto 2016. godine i čiji je naslov izveden od irske narodne pesme istog imena, koju je popularizovao bend The Dubliners šezdesetih godina, a pevačici dok je bila dete pevao njen otac.
Usledili su albumi „Róisín Machine“ i „Crooked Machine“ 2021. godine. Nedavno je izašao njen novi singl „CooCool“ sa predstojećeg šestog solo albuma o kojem je pričala za „Gardijan“.
Singl „CooCool“ se od nežnog uvoda sintisajzera i bubnjara gradi u veličanstvenu, euforičnu pop pesmu, vođenu ljupkim starim soulom. Jasno je da je to delo idiosinkratične mašte Rošin i njenog najnovijeg saradnika, nemačkog producenta Di-džeja Kozea, koga ona opisuje kao „enigmu sa najosetljivijim ušima na planeti koja izgleda da krvari kada pravi muziku“.
– Nema mnogo onih koji će to podneti, mogu vam reći. Neverovatno je kada razmislite o tome. Daje se u stvaranje u potpunosti i onda ima dovoljno poveranja u mene da ja od toga napravim umetničko delo kao svoju viziju i prikažem svetu – iskrena je muzičarka.
Ističe da ne ide više u klubove kao nekada, ali da joj je jako važno da njena muzika zadrži vezu sa plesnim podijumom kao devedestih kada je sa Brajdonom stvarala Moloko.
– Podijum je mesto koje čuva još malo nade u budućnost, u neku vrstu utopije. Volim da ostanem optimistična. Jedva uspevam i zaista ne znam odakle izvlačim sav taj optimizam. Svesna sam da nadu moram da sačuvam kako bih stvarala muziku i bavila se ovim čime se bavim. To je kao da se kladiš na konja koji bi te mogao odvesti bliže uzvišenom – priznaje.
Celokupno njeno stvaralaštvo sublimiralo je različite teme, te će i na novom albumu, kaže, biti pesama o ljubavi i seksu, ali i tekstovi koji promišljaju veličinu univerzuma, smisao postojanja i slobodnu volju.
– To sam nasledila i naučila od svog oca. Bio je filozofski čovek i on me je naučio da budem najsrećnija kada imam veliku misao, novu misao. Celog života je aktivno tražim. Prvi put kada sam čula Alana Votsa bila sam oduševljena! Oh, druže, to me je tako dobro oraspoložilo. Svaka dobra, duboka filozofija mene bukvalno izaziva i bolja mi je od svake droge!
Otac Roišin Marfi bio je biznismen, ugradio je barski nameštaj u većinu irskih pabova. Umro je od Parkinsonove bolesti nakon završetka albuma, što Rošin objašnjava njegovom lirskom preokupacijom smrtnošću. Svakako, kaže ona, njegova bolest i smrt su je naveli na razmišljanje o svom detinjstvu. Ovog leta puni 50 godina.
– Kada je umro moj tata, nestao je i svet u kome je on postojao. Taj poetski način života. Pabovi su bili njegovo prirodno okruženje, a ja sam bila jedno dete koje je volelo taj njegov svet. Sedela sam i slušala šta su odrasli pričali. Ništa mi se više nije dopadalo nego kada su pravili zabavu, pili i pevali. Mladi su mi bili dosadni u poređenju sa tatinim prijateljima. Bili su smešni. Oni su bili najzanimljiviji ljudi koje sam ikada srela. Kada oni nisu više tu, počinjete da brinete da ćete izgubiti i poslednje trunke ideja koje su preostale, poput individualizma. To može izazvati veliku anksioznost kod nekoga poput mene – iskrena je Marfi.
Porodica se preselila u Mančester kada je imala 12 godina, ali je ona odbila da ih prati kada su se njeni roditelji rastali i vratila se u Irsku tri godine kasnije. Uronila je u eksperimentalnu muziku i klabing. Preselila se u Šefild, gde je upoznala Brajdona. Njen individualizam je odmah bio očigledan: Moloko! Nakon što se Moloko raspao 2004, Marfi je krenula u jednako sjajnu solo karijeru, sa hvaljenim pločama koje su bile nominovane za najveće nagrade. Govoreći o svojoj inspiraciji i muzičkim idolima, Marfi ističe Grejs Džons i Igija Popa:
– Izlazim na scenu kao on – kao metak iz pištolja, direktno – i posvećujem se do tačke u kojoj bi to moglo biti opasno za mene! Ništa drugo nije važnije od toga što radim u tom trenutku! Stvarno je*eno osećaš šta moraš da izraziš i to upravo sada!
Priznaje da je zbog toga ima nezgode, razbijala je lice, imala ožiljke…
– U Moskvi, pre mnogo godina, lupila sam glavom u stolicu. Tip u bolnici me je pogledao i rekao: „Ne možemo to da uradimo, trebalo bi da odeš kući i posetiš svog plastičnog hirurga!“ Kao da imam plastičnog hirurga na brzom biranju! Eto, to je Moskva – kroz smeh se seća.
Ističe da nikada nije imala problem da radi ono što voli, onako kako ona smatra.
– Iskreno, uvek sam imala svoj put. Zašto bih dozvolila da iko, pa i diskografska kuća, umesto mene donosi odluke? Prilično sam rokenrol. I kada sam bila u Moloku. Živeli smo u Šefildu osam godina, stvarajući muziku u sopstvenom studiju. Bilo je finih Engleza srednje klase u izdavačkoj kući; nisu hteli da dođu u Šefild i da nam govore šta da radimo. Mark je bio prilično grub. Taj osećaj na sceni, da bi sve moglo da se sruši – možda ih je tako nešto i uplašilo. Fini Englezi iz srednje klase se toga plaše – kaže Marfi ističući da to nema veze sa tim što je žensko:
– Nisam muškarac i zapravo ne postoji muškarac koji radi ono što ja radim, kako ja radim, tako da ne mogu da se odvojim niti da razmišljam „Za i protiv“.
Osim toga, priznaje ona, veoma je srećna tamo gde je: uspešna, ali uz mejnstrim, slobodna da radi šta želi. Za razliku od mnogih umetnika srednjih godina, nije strašno nostalgična za prošlošću:
– Kultura je podeljena na milione strana, ali to je ono što ovo čini najboljim muzičkim trenutkom u kojem sam ikada živela. Stvara se toliko je*eno neverovatne muzike i imam sve alate na raspolaganju da je pronađem i pristupim joj. Nekada sam mrzela da ulazim u prodavnicu ploča u Šefildu, pokušavajući da im otpevam numeru koju sam čula u klubu, a oni govore (nadmenim glasom): „Mislim da misliš na ovo.“ Sada mogu samo da uđem tamo i osnažim sebe muzikom svaki dan, plešim uz nju, vežbam uz nju, saznam nešto novo. Sve podele, žanrova, vremena, stila, tope se u muzici i ja to doživljavam kao svoje srećno mesto!
Bonus video: Svetske zvezde u Pirelijevom kalendaru kroz objektiv Brajana Adamsa