0
Preterao sam sa žurkama zato što nisam znao kako da to kontrolišem. Ali, želeo sam i to da probam. Hteo sam da uđem duboko u to. Hteo sam da vidim gde ću završiti. Srećom, preživeo sam, priseća se slavni reditelj razuzdanog perioda svog života.
Godinama se Martin Skorseze pitao: Šta će se dogoditi kada ostarim? Kao dete, Skorseze je često bio bolestan od astme, a kad je odrasto, proveo je dobar deo svojih 30-ih ugrožavajući srce prekomernim naporima, do te mere da je završio u bolnici. Smrtnost je uvek bila bauk u njegovom životu, a posebno u njegovim filmovima, koji su veliki zapis nasilnih i naglih smrti. Ali ovo pitanje koje se ponavlja nije se odnosilo na smrt. Ovo je bilo: Šta će se dogoditi kada ostarim? Kakav bih posao mogao da radim? pitao bi se. Da li će biti još dubine?
U novembru, Skorseze će napuniti 81. Od svog debija, filma “Ko to kuca na moja vrata?” iz 1967. godine, nikada nije stao da radi na duže vreme. Prošao je kroz zavisnost, četiri razvoda, kritički i komercijalni neuspeh i 13 poraza (i jednu pobedu) na dodeli Oskara.
Ali Skorseze sada zna nešto o tome šta se dešava kada ostariš. Starenje je nemilosrdan proces odvajanja. Starenje je vežba puštanja i oslobađanja. Osloboditi se besa: „Sada sam u godinama kada se umire“, kaže on u intervjuu za „GQ“. Osloboditi se mišljenja drugih ljudi: „To ne znači da ne prihvatate savete, ne raspravljate i ne raspravljate se, ali u određenom trenutku znate šta želite da radite. I nemate izbora.” Ostaviti ideju da ćete jednog dana možda posetiti Akropolj. Osloboditi se ideje da je filmu potreban početak, sredina i kraj: „Možda je sredina svuda okolo, znate?“
Osloboditi se mišljenja Akademije, ideje da uopšte budete deo Holivuda: „Ionako zaista tamo nikada nisam ni pripadao.” Pustiti eksperimente radi eksperimenata: „Probao sam ove stvari tokom godina. To vreme je sada prošlo.” Pustiti sistem filmskih studija: „Mislio sam da sam u holivudskoj grupi. Nije uspelo.” Osloboditi se samoobmane, koju je možda najteže napustiti…
Pre neki dan, Skorseze je seo i odgledao svoj najnoviji film “Killers of the Flower Moon” do kraja. On je spremao film – koji je zasnovan na knjizi Dejvida Grana o nizu misterioznih smrti tokom 1920-ih među plemenom Indijanaca, Osadžima – od 2017. Skorsezeu nije uvek lako da nađe vremena ovih dana, da raskrči svoj mozak, da se oslobodi mnogih užasnih strahova sa kojima se svakodnevno suočava. „Sada sam u određenim godinama, kako kažu, i tu su porodični problemi i ostalo. I morao sam da pogledam ceo film, da proverim miks. I to oduzima vreme. Kako ću to da uradim? Kako ću da se koncentrišem?“
Skorseze ima kancelariju u zgradi u centru Menhetna, na istom spratu kao i naizgled napuštena hipotekarna kompanija, gde su sale obložene starinskim filmskim posterima i šačica zaposlenih radi u tišini. Na zidu mu visi poster za studentski film Spajka Lija iz 1983. “Joe’s Bed-Stuy Barbershop: We Cut Heads”, koji je Li potpisao srebrnim mastilom: „Za Martija, ljubav, poštovanje“.
Postoji pogrešna percepcija da je Skorseze sve vreme zatvoren unutra, da gleda filmove, da doživljava život samo iz druge ruke. Ovo nije baš tačno – „Šta ako se to nikoga ne tiče?“ – ali mu ta reputacija odgovara, i ima korene u istini, u izolovanom detinjstvu. „Gledanje filmova proizašlo je iz nužde zbog problema sa astmom“, rekao je Skorseze. „I to je proizašlo iz usamljenosti, koju još uvek imam, koja je imala veze sa mojim ocem i majkom. I nisu mogli ništa sa mnom. Pa su me odveli u bioskop.”
“Samoću još uvek osećam”, dodaje. Njegova supruga, Helen Moris, već dugi niz godina živi sa Parkinsonovom bolešću. „Puno ulažem u moj privatni život kod kuće“, rekao je Skorseze. „I postoji samo nekoliko ljudi koji to razumeju i koji su dovoljno ljubazni da budu deo toga. I tako tamo gde smo nekada imali večere i ostalo, sve to postaje mnogo, mnogo manje. I tako sam prilično sam. I uvek, ako se sastajem sa ljudima, to je posao.“
Ovih dana kada naleti na nekoga koga poznaje, rekao je Skorseze, rastanci su dobili novo značenje.
„Video sam staru prijateljicu pre nekoliko nedelja ovde, Bože moj, znamo se od 1970. Nisam je video godinama. Ali dok je ona odlazila, zagrlili smo se i držali jedno za drugo otprilike 10 minuta, ne znajući da li ćemo se ponovo videti. Ne bih mogao reći više. Ali to je dobro, suzilo se sve.“
Sada gotovo da ne putuje — zadržao je doživotni strah od letenja, kao prvo. Ako želite da dođe kod vas, možda ćete morati da pošaljete privatni avion ili ga na drugi način ubedite da je vredno toga. „Zaista ne želim da idem nigde“, rekao je. „Dakle, ako želiš da dođem tamo gde si ti, pa…” Njegova žena je odrasla u Parizu: Možda bi voleli da se tamo vrate. „Želeo bih da idem u London“, rekao je. „Ali, znate, bio sam tamo mnogo puta.“ Los Anđeles? „Većina mojih prijatelja je otišla“, rekao je. „Sve su to novi ljudi. ne poznajem ih više. To je novi grad. To je nova industrija. I to je lepo. Nemam s kim da se družim tamo. Osim kada sam sa Leonardom.“ Inače je zadovoljan time što uopšte ne ide nigde.
Ima tri ćerke i dvoje unučadi. „I volim da sam u njihovoj blizini. Mnogo sam naučio iz toga. Ali ono na šta ciljam je, gde se ja uklapam?“ Skorsezeov odgovor je u suštini: na poslu. „Snažno osećam filmove koje pravim i kako ih pravim“, rekao je. Kada je Skorseze još bio u svojim 30-im, režirao je tri ili četiri filma koji su među najboljima ikada u periodu od oko sedam godina: “Ulice zla”, “Alis više ne stanuje ovde”, “Taksista i “Pobesneli bik”. Postojala je usredsređenost koju je, na neko vreme, poništila zabava, traženje i lutanje – period kasnih 1970-ih koji se skoro završio smrću. „Kada sam radio ‘Poslednji valcer’ o grupi Band, Robi Robertson se uselio u moju kuću i dobro smo se provodili. Ali ja ni tome nisam pripadao.”
Skorseze je rekao da je želeo tada da vidi kako je nastala muzika grupe Band. Odakle je sve to došlo…
„Želeo sam da vidim u čemu je magija“, rekao je. „Ali na kraju, postoji i stil života koji ide uz to. I mnogo toga ima veze sa žurkama. I, u redu, preterao sam sa žurkama zato što nisam znao kako da to kontrolišem. Ali, želeo sam i to da probam. Hteo sam da uđem duboko u to. Hteo sam da vidim gde ću završiti. Srećom, preživeo sam.“
Bonus video: Vudi Alen na premijeri svog filma u Veneciji
