Uživanje u životu zvuči kao jednostavan, čak banalan cilj. Ipak, umetnost Dejvida Hoknija pokazuje koliki je u stvari uspeh držati se tog cilja i podići ga na nivo ideala.
On je posvetio svoj dar traganju za užitkom još od 60-ih, a u živopisnim, entuzijastičnim novim slikama predstavljenim na njegovoj najnovijoj izložbi koja je danas otvorena u Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu, i dalje se time bavi. Insistiranje na vlastitom uživanju, od seksa do cigareta, retko je izgledalo toliko zabavno, ali i ozbiljno, piše kritičar “Gardijana”.
Hokni energično drži cigaretu na nedavno nastalom autoportretu, koji je na samom početku ove pobedničke parade – izložbe. To je rad sreće i prihvatanja: u svojim srednjim 80-im, iako više ne izgleda kao njegovo mlađe, ikonično ja, on zadovoljno sedi pred vama u višebojnom pepito kostimu i sa ravnom kapom, držeći cigaretu u jednoj ruci, a kist u drugoj.
“David Hockney: Drawing from Life” je novo postavljanje izložbe koja je prekinuta zbog Kovida, ali je transformisana novim slikama poput ove. Takođe je promenjena prolaskom vremena. Hockney je dobro radio tokom pandemije. Napravio je iPad slike novog prolećnog života u svom normandijskom vrtu i široko ih podelio kao slike nade. To je bio novi procvat u njegovoj dugoj karijeri, simbol onoga oko čega se sve vrtelo: potvrda.
Ta strast za slavljenjem života i ljubavi iznova sija kroz ovaj radostan pregled više od šest decenija portretisanja ljudi. U njegovom bakrorezu iz 1961. „Ja i moji heroji“, dvoje proročkih ljudi uz koje on stoji su Volt Vitman i Mahatma Gandi. Vitmanova poezija istražuje tajnu života, dok Hokni prikazuje Gandija s rečju „Ljubav“ koja izlazi iz njegove glave.
Hokni takođe primećuje Gandijevo vegetarijanstvo. I sam je bio vegetarijanac od ranog doba, pošto je odrastao u liberalnoj porodici u Bredfordu, uz oca koji je bio strastveni borac za mir. Hoknijev otac izgleda živahno i posvećeno na slici iz 1975. „Moj roditelji i ja“, dok majka melanholično gleda prema nama. Hokni se nalazi u ogledalu između njih, plavokos, naočit, promatrač, u plavoj košulji i kravati.
Šta su mislili o svom izuzetnom sinu? Hoknijeva priča je priča o buntovniku, ali ne ona konvencionalne vrste – sa ljutnjom. Odrastao je na idealima, njegov proboj bio je zagrljaj apsolutne lične slobode. Otkrio je čari SAD-a, I to je bilo njegovo buđenje zabeleženo velikim oduševljenjem u serijalu “A Rake’s Progress”, kojji je, kao što je i red, prikazan i ovde, gde umetnik kroz lične perspective prikazuje kako je otkrio otvorenu i samouverenu gej kulturu ranih 60-ih godina u Americi. Mršavi, stidljivi Hokni posmatra muškarce koji trče, posećuje gej bar i oduševljen je muškom gej ekipom sa slušalicama na ušima. On je u raju.
Hoknijev hedonizam i libertarianizam bili su tipični za 60-e, ali takva apsolutna pozitivnost toliko je udaljena od moralnih normi 21. veka da on sada biva neshvaćen. Čak i nazvati ga gej umetnikom predstavlja svojevrsno ideološko ograničavanje, racionalizaciju. Ova izložba otkriva ono što on zaista jeste: ljubitelj lepote, koji ne vidi potrebu da se izvinjava zbog toga što je pronalazi.
Jedna velika prostorija posvećena je portretima njegove prijateljice Silije Britvel. Oni su toliko očaravajući da bih rado pogledao čitavu izložbu samo o njoj. Ranih 70-ih, Hokni je živeo u Parizu i crtao Siliju bojicama i obojenim olovkama u mekim, čežnjivim prikazima glamurozne lepote. Njena kosa slobodno pada, pozira u biranoj odeći i donjem rublju – i naravno, puši. Ti portreti nose neku vrstu poštovanja: na osnovu njegove umetnosti, Silija bi mogla delovati kao prava ljubav u Hoknijevom životu. On pleše oko nje u bujnoj romansi u portretu za portretom: te lokne, te oči. Ideja muškog umetnika opsednutog ženskom „muzom“ danas se smatra gušećom, ali biti Hoknijeva muza deluje sasvim drugačije.
Hokni još uvek prenosi radost, jednako zarazno, u svojoj 86. godini. Ova izložba kulminira novom serijom slika njegovih komšija i posetilaca u Normandiji, koja je urađena do kraja karantina. Među njima su i odrasla deca Selije Britvel i Osi Klark, koja cvetaju od života, zajedno sa francuskim seljacima. Farmer pozira na svom traktoru – a evo i Harija Stajlsa, koji upravo upada.
Da li su ovi portreti složeni, precizni i puni kao Hoknijevi rani radovi? Naravno da ne – ništa od većine pesama na novom albumu Rolingstonsa nije tako sjajno kao bend u svom najboljem izdanju. Ali baš kao što Stonsi osvajaju vaše srce svojom odlučnošću da sviraju glasno boreći se protiv umiranja svetlosti, isto tako su i Hoknijevi novi portreti duboko dirljivi. Ovde umetnik jednostavno, čak i naivno, radi ono što je uvek radio: hvata ono što je bitno. Svi su se okupili kod Hoknija, kraj je pandemije, pa da proslavimo što smo živi.
Bonus video: Priča o Urošu Prediću – Slikar čija dela čuvaju istoriju srpskog naroda
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar