"Kad se prestane umirati petkom": "Duhovi", sjajan roman o zabačenom planinskom mestu u kojem su čuda deo svakodnevice

Piše: Mladen Jakovljević

Miroslav Hlaučo, "Duhovi", Veseli četvrtak, 2026.

Ovenčan nagradama za književni debi i roman godine, Hlaučov prvenac raskošnom maštom spaja folklorne, istorijske i filozofske elemente u neodoljivo skladnu i originalnu pripovednu celinu.

"Duhovi" je roman o zabačenom planinskom mestu u kojem su 1903. godine čuda (i dalje) sastavni deo svakodnevice. U Svetom Đorđu ljudi hodaju po vodi, razgovaraju sa kipovima svetaca, umiru samo petkom, zvona se čuju glasnije u dalekim poljima nego kraj same crkve, vukovi čuvaju kuće dok su meštani na bogosluženju, drvoseča razgovara sa drvetom kojem je vreme da padne, ribar sa ribama koje će se dobrovoljno javiti da budu lovina, a seoska isceliteljka dodirom izvlači bolest iz tela i pušta je niz vodu hladnog potoka da oteče i rastoči se u moru.

Čuda u Svetom Đorđu nisu izvor spektakla i suprotnost razumu. Hlaučovi junaci ih ne dovode u pitanje, baš kao što u pitanje ne dovode ni smenu dana i noći ili godišnjih doba. Čuda su suštinski drugačiji način poimanja sveta i funkcionisanja u njemu. Međutim, ispod bajkovite površine raspreda se složenija priča. S tehnološkim napretkom menja se i poimanje sveta i način života. Roman „Duhovi“, ipak, nije pripovest o sukobu natprirodnih čuda i magije sa svetom nauke, već o postepenoj, ali nužnoj promeni perspektive - iz one koja smisao pronalazi u čudima u onu koji ga sve više nalazi u nauci, tehnologiji, administraciji i racionalnim objašnjenjima. Svet Svetog Đorđa vekovima funkcioniše po sopstvenim merilima. Ipak, bez promene, taj poredak će se raspasti.

Duhovi nisu samo hrišćanski praznik, koji je i vremenski orijentir romana, nego i suočavanje sa prošlošću. Odiseja Pastira prati sećanje na Marinu i njihovo nerođeno dete, Julija beži od nasilne prošlosti, Tomaša progoni maštanje o idealnom životu s Julijom, Kapetan Rozenkranc nosi se sa teretom ranijih istraga, dok Metodije Četrdeset Treći pokušava za ono što izmiče razumu da pronađe mesto u Božjoj promisli i administrativnim procedurama. Bilo da se odista javljaju živima ili su samo deo sećanja i podsvesti, duhovi utiču na događaje u kojima su se junaci obreli.

Povratak Odiseja Pastira u rodno mesto koje ga je odavno sahranilo ključni je događaj, ali ne zbog čuda vaskrsenja. Od toga zašto je Odisej ustao iz mrtvih mnogo je važnije to što nije poznato zašto baš u datom trenutku. Uz ovo, nameće se još jedno pitanje: može li se zakoračiti u budućnost koju oblikuje teret prošlosti? Sveti Đorđe je nostalgično utočište jednog načina razmišljanja u trenutku kada mu se približavaju intenzivni železnički saobraćaj, struja, telefon, telegraf, birokratija, popis, nova moda i novi društveni poredak. Paradoksalno, upravo je povratnik iz mrtvih glasnik racionalnog, ali ne da bi meštane Svetog Đorđa zaštitio od čuda modernog doba nego da bi im pomogao da se sa njima suoče.

Iako nosi potencijal za katastrofu, moderno doba u romanu nije uništitelj snova i idilične prošlosti. Čuda samo menjaju oblik. U svetu bez hodanja po vodi, u kojem se riba hvata udicom, srne love puškama, drveće obara sekirama a stenje u kamenolomu razbija dinamitom čuda će opstati dok ima razumevanja, zajedništva i ljubavi. Oproštaj od onih drugih, iskonskih čuda ipak je bezbolan jer njihova magija opstaje u pričama, sećanjima i uspomenama.

Duhovi su, stoga, mnogo više od jednog praznika i skupa natprirodnih pojava. Ovo jeste priča o duhovima mrtvih, ali i o duhovima sećanja, neostvarenih ljubavi, idilične prošlosti, velikih promena i neizvesne budućnosti, u kojoj je ono što vredi moguće sačuvati prihvatanjem neminovnog. U vremenu u kojem se mnogi bespogovorno oslanjaju na tehnološki napredak, Hlaučov roman "Duhovi" sjajan je podsetnik da su napredak i promene smisleni isključivo ukoliko će čovek sačuvati sposobnost da voli, seća se i prašta, drugima, ali i sebi.