"Hypnotic" je, sa mogućim izuzetkom polu-autobiografskog "Red 11" (iz 2018), prvi ozbiljniji film Roberta Rodrigueza, pre svega namenjen odraslima, a nakon skoro pune dekade kreiranja bioskopskih sadržaja za mlađu publiku i/ili fanove Billie Eilish.
HYPNOTIC (2023, r. Robert Rodriguez)
Skoro svuda ćete u recenzijama naći da je film „Rodriguezova verzija mozgokrivećih dešavanja Christophera Nolana“, ali se nadam da ćete i vi biti srećni što je to poređenje, ipak, samo posledica par vizuelnih rešenja koja podsećaju na „devijacije perspektive“ nalike onima u Nolanovom „Inception“. U mnogo čemu drugom, „Hypnotic“ mnogo više deluje kao „dalja razrada“ Hitchcockovih postavki, u filmovima poput „Vertigo“ , „North By Northwest“, pa čak i „Rear Window“ u kome glavni junak počinje da ludi, jer njegova percepcija realnosti ne odgovara onoj koju imaju svi oko njega. Najgrublje rečeno.
Film se, uprkos činjenici da je na njegovom čelu zvezda kalibra Bena Afflecka (ali i ništa manje popularni reditelj) nije proslavio na američkom boks ofisu i razloge za to možemo da tražimo u tome da „Hypnotic“ iako idejom ambiciozan u odnosu na sve ostalo što nam se nudi, on svojom realizacijom i u domenu razvoja priče (kojoj kao da fali „grand finale“) i u domenu crpljenja vizuelnog maksimuma iz iste ostaje nekako skučen, efikasan, „starotelevizijski“. Ne i naročito loš. Ali, „mali“.
Ben Affleck igra detektiva Danny-ja kome je pre nekoliko godina kidnapovana ćerkica i i dalje se ne zna šta je bilo sa njom. Danny se posle više godina terapije vraća na posao i prvog dana tamo ga zatiče pljačka banke koja se odvija vrlo „atipično“. Stvari za Danny-ja postaju još konfuznije kada otkrije da sve što pljačkaš želi da ukrade iz banke jeste fotografija njegove ćerke na kojoj piše ime i prezime osobe koju bi trebalo da potraži. Set komplikovanih događaja ubrzo će učiniti da i sam Danny postane predmet policajske istrage i jurnjave, a gledalac će biti skoro „hipnotisan“ pozivom za dekodiranjem šta je od svega što se dešava istina, a šta samo iluzija.
Kao što rekoh, Nolan ovo nije, jer nema ni tu vrstu megalomanske ambicije, niti se radnja odvija u dovoljno paralelnih slojeva da tek u drugom-trećem gledanju shvatite šta se stvarno dešavalo. Na vizuelnom planu, Rodriguez, ipak, drži mini-masterklas u par navrata (pljačka banke u delikatnim fazama, dolazak u Meksiko sa desetinama hipnotisanih zombija) kako se „s malo para“ mogu kreirati efektne scene i to su što se mene tiče i najzlatniji momenti ovog filma.
Na onom „hitchcockovoskom planu“, Affleck, nažalost, prebrzo prelazi granicu iz sopstvene realnosti u neku novu, i događaji se prebrzo odvijaju da bi on, kao kod Hitchcocka imao neku vrstu samo-refleksije ili mogućnosti da to podeli sa još nekim. Ali, gledalac, ipak, može da se identifikuje sa njima, ako ništa kao sa sedištem na ovom rolerkousterčiću koje mu omogućuje solidnu zabavu i adrenalinske šokove. Glavni razlog tome je što Danny prerano iz pozicije žrtve postaje oruđe „novih dešavanja“, što ukida mogućnost da on sam prođe kroz neku dramsku transformaciju i filmu da na težini. Zbog svega toga „Hypnotic“ više ostavlja utisak „prijatnog televizijskog iznenađenja“, nego „bioskopski vredne zabave“.
OCENA: 6 MINUS /10
Bonus video: Veče Stivena Kinga i premijera filma „Babaroga“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar