Nina Savčić: "Tata" je delikatan prikaz nasilja u porodici

Piše: Nina SavčićIako Bilenjki za film bira temu nasilja u porodici, obrada donosi mnogo delikatniji prikaz nego što bismo očekivali. Bez teških scena zlostavljanja, oslanjajući se na posledice traumatičnih iskustava dve sestre, film nas povlači u sebe svojim psihološkim potencijalom. Sestre se sreću u kući okruženoj šumom i jezerom u kanadskoj planini. One čekaju oca i čekajući ga polako počinju da otvaraju svoje rane i otkrivaju istinu o sebi i svom odnosu prema ocu. Film nam prikazuje 24 sata života dve junakinje, jedine protagonstkinje ove drame, zatvorene u kući koja je ispunjena uspomenama, u kojoj udari escejga o porcelan zveče dajući osnovni ton radnji. Taj vrisak posuđa koji odzvanja tokom neuspelog ručka, eksternalizacija je njihovog unutarnjeg bola.Dinamika između junakinja, markirana brigom, ljutnjom i možda najpre rivalstvom, govori o kompleksnosti njihovih osećanja. Dok mlađa sestra zamera strarijoj što nije bila pored nje tokom odrastanja i ne dozvoljava joj da zauzme njeno mesto kod oca, starija priča o svojoj bolesti kao posledici stresa zbog očevog ponašanja i želi oproštaj zbog dugog odsustva. Njihova međusobna ljubav kontaminirana je obostranom ljubomorom i tek u naznakama ekspliciranom žudnjom prema svom tlačitelju.Obema je jasno da osećanja prema ocu nisu adekvatna ali samo u dve scene one to i priznaju. U prvoj, pošto je Din zaključala kuću i tako ostavila Deb napolju, jedna na dugu preko prozorskog stakla besomučno viču: You are sick! Da li jesu, to nije pitanje. Deb je obolela od leukemije i objektivno je bolesna, međutim povik njene mlađe sestre odnosi se i na bolesnu potrebu za ocem čije je seksualno zlostavljanje trpela tokom rane mladosti, a čiji joj miris nedostaje.

Taj erotizovan odnos prema ocu nije najveći teret koji Deb nosi. Ona primećuje kod četrnaestogodišnje devojčice iste simptome koji otkrivaju leukemiju, ali i mogućnost da otac nije nasilan bio samo prema njoj. U noći skidanja tajni u kući koja je metafora našeg najintimnijeg prostora, nas samih, našeg psihološkog bića, otkriće se prava priroda odnosa. Dve sestre su zapravo majka i ćerka. I obe čekaju oca-ljubavnika koji se neće pojaviti, a koji je najavljen u nazivu filma. Upravo je to odsustvo glavnog protagoniste koga čekamo zajedno sa dve mlade žene maestralan način da se kod gledalaca održi osećanje mučne neizvesnosti koje možemo da ispitujemo nadalje, takođe i niz pitanja kada se završi poslednji kadar. Kroz sporo pričanu priču o dve sestre, punu psihološkog naboja, ispričana je opšta priča o mehanizmu koji se razvija između nasilnika i žrtve, o mazohizmu koji je droga, kome se mora postaviti granica i o bolestima društva kome je potrebna pomoć. Poziv u pomoć, molba za pomoć (I need help) bio je drugi trenutak u kom je skinuta mrena sa očiji tinejdžerke, suočavanje sa sobom, kadar koji je samo kratko blesnuo, replika koja je odzvonila i izbledela.Oko kuće u kojoj su junakinje čekale oca kroz granje se provlačio muškarac. Obe su ga se plašile. Ostalo je nejasno njima, ali i nama, da li je to bio onaj koga su čekale. Svakako, neznanac je upotpunio atmosferu. On je davao ton opasnosti i neizvesnosti, onaj koji su junakinje tokom života morale da prihvate, žive s njim i na kraju se za njega se vežu.Film „Tata“ snažno je i upečatljivo autorsko delo mladog Vladimira Bilenjkia koji potpisuje scenario, režiju, montažu. Ujedno, on je autor muzike, kreator animacije i koproducent.