Preporuke za čitanje: "Moja poslednja teritorija" i "Sociologije nostalgija"

Jurij Andruhovič, „Moja poslednja teritorija“, Kulturni centar Novog Sada 2021.

„Tabakera u džepu na grudima, na srcu, nimalo nije pomogla.“

Nema načina da se srce zaštiti ni od metka, ni od emotivnog sloma. Antropolog Džon Levit tvrdi da su emocije konstruisane u okvirima kulture, da su one naučena iskustva: takav se utisak stiče kad čitamo eseje ukrajinskog pisca i prevodioca Jurija Andruhoviča. Njegovih šesnaest zapisa, raznolikog obima i tematskog obuhvata, predstavljaju ga kao emotivnog istraživača istorijskih i kulturnih okolnosti.Međutim, čini se da je najviše zaokupljen odnosom prošlosti i budućnosti: „Prošlost ide ispred nas, ona želi da nas upozori na nešto, ponekad joj to polazi za rukom“, piše Andruhovič. Eseji kakav je „Srednjoistočna revizija“, a koji počinje rečenicom „od detinjstva me privlače ruševine, mogao bih da ponovim misao Danila Kiša“, liju suze nad mnogim ruinama. Ruine su i reke i groblja, jer i u „prilično fantazmagoričnom Lavovu postoji reka koja je postala gradska kanalizacija“.Andruhovič piše istoriju svoje porodice, njenih iskušenja istorijskih i ličnih koja su krojila i istoriju Srednje Evrope. Sagledavajući nastojanja da se svet oslobodi prošlosti, da „nađe amnestiju u anesteziji“, Andruhovič uočava i „diktaturu budućnosti“ kao pritisak na sve nas, čak i kao najavu katastrofe. Pišući o ratovima, migracijama, raseljavanjima, repatrijacijama u podtekstu invazije budućnosti, autor sebe preslišava i tako što šparta osetljivom teritorijom postmoderne. On govori i o polikulturalnosti kao dimenziji postmodernističkog, ali opet sa svešću da se i ona čuva samo u ruševinama, ostacima minulih vremena i ideja. Ostala nam je nadmoć mitologije, kaže Andruhovič; kako stvari stoje, ona kompenzuje istoriju.

Ana Petrov, „Sociologije nostalgija“, Zavod za udžbenike Beograd 2021.

„Tih godina sam slušala Radio Nostalgiju, pila vino Nostalgiju...“

Nostalgija je danas prisutna kao neka vrsta emotivne ucene: morate odgovoriti na nju makar površno i kratko, inače ste se ogrešili, duboko i zauvek.Da li je nostalgija blagodet ili pošast, to ćemo makar naslutiti u temeljnoj i nadahnutoj studiji Ane Petrov, sociološkinje i muzikološkinje, koja se ovom temom već bavila na primeru Jugoslavije kao ličnog prostora. Time što se instistira na terminu u množini, sugeriše nam se da nije nostalgija zavodljiva samo zato što se čini „bliskom, aktuelnom“ ali istovremeno i „problematičnom, nejasnom, kompleksnom ili previše trivijalnom“.Nostalgija od bolesti postaje simptom modernog doba, a u potrošačkom društvu pretvara se i u – proizvod. Od fenomena čiji je naziv uobličen u 17. veku da bi označio „bolnu čežnju za povratkom u zavičaj“, ona postaje „svojevrsna epidemija najraznovrsnijih simptoma modernog i postmodernog društva“.Ana Petrov će nas sve vreme upozoravati da se radi o fenomenu sa mnogo lica i inkarnacija, o trendu koji se širi od akademskih sfera ka medijima i popularnoj kulturi. Na njeno pitanje o tome ima li nostalgija dublji društveni, istorijski i teorijski smisao odgovara se samo izazovom sopstvenog doživljaja. Jer svi ti nebrojivi, raznoliki koncepti nostalgije – a postoje crvena nostalgija, postkomunistička nostalgija, Ostalgija, jugonostalgija – čuvaju se u okrilju naših malih, privatnih alternativnih istorija.Bonus video: Luna park - O Severini, Madoni, Silvani i robinji Isauri uz čas iz TikTok-a

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=lunaparktiagoisin4novembar-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2640884"]