41
Glumac Meto Jovanovski preminuo je danas u Skoplju u 77. godini.
Vest o smrti Jovanovskog, jednog od najcenjenijih dramskih umetnika na tlu bivše Jugoslavije, prenela je Makedonska informativna agencija.
I njegova koleginica Monika Romić, objavivši zajedničku fotografiju s njim, prenela je vest o odlasku Jovanovskog.
Meto Jovanovski je rođen 1. januara 1946. godine u Pančarevu. Diplomirao je na Pozorišnoj akademiji u Sofiji 1971. i iste godine se vraća u SFRJ, gde postaje član Dramskog teatra Skoplje.
Ali, glumačku karijeru počeo je i pre završetka studija, i to na sceni Narodnog pozorišta u Štipu. Od tada, za vrlo kratko vreme, istakao se kao jedan od vodećih dramskih umetnika u Makedoniji, ali i na prostoru cele tadašnje Jugoslavije.
Prvu ulogu ostvario je 1971. godine, kada je dobio rolu u filmu „Makedonski deo pakla“, glumeći partizana. Pored silnih rola u teatru, najznačajnije uloge na velikom platnu odigrao je u filmovima „Pre kiše“, „Kad svane dan“ i „Tetoviranje“. Mnogi ga pamte i po ulozi u seriji „Selo gori, a baba se češlja“.
– Volim sve uloge koje su mi omogućile da na najbolji način izrazim svoj kreativni potencijal. A to su „Tetoviranje“ i „Srećna nova ’49.“ u režiji Stoleta Popova. To su filmovi koji na dokumentaran način prezentuju neke devijantne pojave kojih se nerado sećamo – govorio je za bosanske medije.
Govoreći o najznačajnijim teatarskim rolama izdvojio je, takođe, poneku:
– Lik koji me je nadogradio i obogatio, a bio je za mene i veliki predznak, jeste Šekspirov Hamlet, u režiji Slobodana Unkovskog. U „Malograđanima“, koje sam radio sa Paolom Mađelijem, to je bio Besemjonov. U „Zločinu i kazni“, u režiji Egona Savina, bio sam Porfirije Petrovič…
Bio je laureat silnih nagrada za uloge u filmovima i pozorišnim predstavama, kao i velikog broja državnih priznanja.
Sećajući se svojih početaka i one nekadašnje velike Jugoslavije, kad je učio od Paje Vuisića, Stoleta Aranđelovića, Radka Poliča i Milene Zupančić, naglašavao je kako bi ovaj prostor, bar kreativno, treba da se ujedini:
– Umetnost ne može da ima granice. Sve što je kreativno pripada svima. Ne pripada malom krugu ljudi. Dostojevski, Čehov, Šekspir… To su genijalci koji pripadaju svima. Umetnost ne može da bude ograničena. Kreativnost je svetlost, to nas ispunjava – kazao je pre koju godinu za „Blic„.
O Jugoslaviji je često pričao, a za „Novosti“ se ovako prisećao bivše nam zemlje:
– Moja sećanja su zajednički filmski projekti, druženja i prijateljstva na snimanjima i raznim festivalima od Triglava do Đevđelije… Moja sećanja su i nagrade koje sam dobio, više zbog ljudi koji su ih pre mene dobili, i onih koji su mi ih dodelili. Posebno izdvajam Gran pri „Ćele-kula“, za uloge u filmovima „Srećna nova ’49“ i „Tetoviranje“. Na svečanoj ceremoniji, kada su mi „Ćele-kulu“ uručivali za „Tetoviranje“, osetio se kratak, blag zemljotres. U dvorani je nastala mala panika, a zatim sve se smirilo. Neko je dobacio iz publike: „Meto, kad ti dobijaš nagrade, i zemlja se trese!“
Bonus video: „Lauš je bio partner za poželeti“ – Ksenija Pajić o svom Petru Horvatu