Poslednja predstava takmičarskog dela 65. Sterijinog pozorja odigrana je sinoć. ''Lepa Brena prodžekt'' je nastala po ideji i u režiji Olge Dimitrijević, koja je ujedno autorka jednog od pet delova teksta, i Vladimira Aleksića.
Prodžekt, odnosno projekat. Rečnik kaže da je projekat serija aktivnosti sa postavljenim ciljem, osmišljenih tako da proizvedu rezulate u određenom periodu. U tom smislu, projekat je ova predstava, jer je okupila pet pisaca, plus dva reditelja, plus jednog dramaturga, a sve odreda su kreativni ljudi, od kojih bi svako i sam mogao verodostojno da se pozabavi temom.
Projekat, odnosno prodžekt, je i sama Lepa Brena – i to medijski, finansijski, sociološki, kulturološki, pa i nacionalni, u smislu onovremene nacije jugoslovenske. Kao što je i Jugoslavija, kažu, bila projekat, jedino što se oko autorstva glože. Ali to je za neku drugu priliku tema.
Govorimo o predstavi, za koju prvo treba reći šta nije: nije mjuzikl i nije biografski komad. Jeste analiza, a analiza je razlaganje celine na njene delove; u ovom slučaju na neke delove, ne ni blizu na sve. Olga Dimitrijević i Vlada Aleksić su odabrali pet autora i dodelili im pet tema. Moguće da je redosled bio obrnut, da je pet tema pronašlo svoje autore, tek – Brenu Jugoslovenku je napisala Tanja Šljivar (igra je Tamara Krcunović), Brenu Biznismenku piše Maja Pelević (tumači je Jasna Đuričić), Brena graditeljstva je Jovana Gavrilović po tekstu Vedrane Klepice, Brena Seksualnosti je Ivan Marković po tekstu Slobodana Obradovića, Brenu Pesme piše Olga Dimitrijević, a otelovljuje je Jelena Ilić.
Reč je o pet mini-monodrama, od kojih svaka ima svoj početak, razradu, kulminaciju i rasplet, a iz njihovih naslova je prilično jasno šta je bilo čije polazište. To svakako nisu plošni i jednoobrazni, jednolinijski tekstovi, već je svaki, iako na malom prostoru, kontekstualizovao zadatu tematiku. Ili, da pojasnim, reč je o pet poetskih eseja, koje reditelji i dramaturg zatim ukrštaju, dovode u dijalog, čak ih sukobe, spletu i raspletu. U tumačenju tih istinski moćnih glumica i jednog glumca, tako različitih izražajnosti, a ipak u skladnoj celini. Uz određenu dramaturšku nedoslednost, a reč je o tome da su Brena pesme, jugoslovenstva i biznisa ispovedne, dok je Brena seksualnosti transponovana kroz lik muškarca koji se sa njom poistovećuje, a Brena graditeljstva se odnosi na komplekse zgrada koje su širom Jugoslavije nicale osamdesetih godina i ponosno nosile njeno ime. I ona je, verovatno, bila ponosna jer je postala i simbolom izgradnje, ne samo pesme i seksepila. Danas su te zgrade oronule zahvaljujući vremenu tranzicijske nebrige, a za jednu se pouzdano zna da su tokom rata u njoj vršena mučenja i silovanja.
Tako da priča o graditeljstvu i nije dramaturški ispad, ona daje kontekst vremena, tužni i nesrećni rezultat vremena kako na ličnom, tako kroz rat i raspad zemlje na opštem planu. Što će reći da je predstava “Lepa Brena Prodžekt“ priča o ljudima i Jugoslaviji, pseudo-dokumentarni a precizno promišljeni isečak osamdesetih godina, podsećanje na vreme pred rat, blago jeziva opomena na paralelnost svetova, pri čemu kataklizme dahću iza prvog, prilično tankog zida. Zato svaka priča ima svoj prelomni trenutak, posle koga u nju provali budućnost – tragedija devedesetih i tragična tranzicija dvehiljaditih. Kroz ženu koja je bila simbol Jugoslavije, ispričana je priča o Jugoslaviji.
Naravno, nije Lepa Brena svima bila simbol te zemlje, ali bila je vrhunski fenomen u kontekstu popularne kulture, ono što bi danas bio rijaliti Parovi, ili Zadruga. Popularna, ili masovna kultura je proizvod industrijskog društva koje, zahvaljujući tehničkom napretku i, posebno, sredstvima masovne komunikacije, obezbeđuje da gotovo svaki njegov član može biti konzument raznovrsnih produkata. Po sopstvenom izboru. Izbor Jugoslovena osamdesetih bila je vesela, čista i okupana Lepa Brena. Izbor ex-yu današnjih državica je društveni otpad.
I ono ostalo čime se predstava bavi osim tog graditeljstva, pa i to je bila društvena projekcija u nju, tako da ni priča o seksualnosti ipak nije dramaturški nesklad. Ona možda i najjasnije potvrđuje da je Brena bila nacionalni projekat. Bila? Pa samo dva dana pre premijere u Bitef teatru, decembra prošle godine, 50.000 posetilaca zagrebačke Arene zdušno je i iz glasa pevalo sa njom “ja sam Jugoslovenka“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar