0
Artur Šnicler je austrijski pisac, uz to uspešni lekar, uz to potomak – kako se to rado kaže – ugledne građanske porodice, dobrostojeće u svakom slučaju. Bio je prirodni deo salonskog života građanskog Beča i dobro ga je upoznao. Govorimo o vremenu kraja veka, čuvenom fin de siecle, koje je u umetnosti, posebno književnosti, iznelo osećanje dosade, preživljenosti i jake teskobe. Bilo je to vreme, a i mesto, koje je iznedrilo i Sigmunda Frojda i psihoanalizu.
Strogo, takoreći kastinsko austrougarsko društvo i njegov moral pucali su pred naletom novih osećanja. Šniclerov dramaturški rad je rezultat toga. Bio je, naime, opsednut tajnim erotskim odnosima i vezama unutar jednog licemernog, strogog društva. Najpoznatije delo mu je Reigen, Krug, kod nas sa uspehom igrano pod nazivom „Vrteška“, u kojem prepliće odnose između 10 ljubavnih parova.
Ni Široka zemlja, najnoviji naslov Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ne izlazi iz opisanog okvira. Sam naslov – izgovara ga jedan od likova – odnosi se na čoveka i njegovu dušu, i hoće se reći da je čovek, svaki čovek, široka zemlja, kao široko platno na kome ima mesta za raznovrsna, oprečna osećanja i pobude. Ono što je Frojd u tom trenutku razvijao u teoriji, Šnicler je intuitivno nalazio u životu.
To razumevanje za čoveka i njegove postupke, Marko Manojlović svojom režijom ukida. Njegovi likovi su strogi i grčeviti u postupcima. Nosilac je Vojin Ćetković, kao glavni lik Fridrih. Ovaj oženjeni zavodnik se iz dosade prepušta svakom izazovu, da bi na kraju postao i ubica. Iz dosade. Ćetković ga igra sa dobrodošlom dozom humora i samoironije, ali više kao čoveka prikriveno agresivnog, nego kao dekadenta koji pokušava da u okolnom svetu nađe razloga za mrvicu osećanja, koja bi ga probudila iz mrtvila.
Marija Vicković, njegova žena Genija, u istovetnoj je situaciji. I ona zavodi i vara, ali u ulozi večite žrtve, sa lepotom i elegancijom koju je lako pobrkati sa duševnošću.
Mladi Oto mladog Alekseja Bjelogrlića je čista i nevina žrtva dosade jednog bračnog para. Jednako kao što je žrtva i Otova majka, Svetlana Bojković. Ostatak društva, Milica Mihajlović, Irfan Mensur, Milena Vasić i Srđan Timarov, dobro se zabavio, jer su i sami sve isprobali jureći uzbuđenje. Tamara Šustić je žustra, zavedena devojčica, regrutovana da sa vremenom postane blazirana jednako kao društvo oko nje. Petar Benčina u ulozi lekara, alter ego Šniclerov, tek je nemi posmatrač sveta koji mu se ni malo ne dopada.
Na otmeno praznoj sceni sa plavom pozadinom (B.Hojnik), u elegantnim kostimima (L.Cvijanović i M. Marković Milojev), vizuelno je postignuta atmosfera naizgled prefinjenog bečkog građanstva, dodatno dopunjena ukočenim projekcijama selfija bračnog para, sa jasnom simbolikom lažne sreće.
Manojlović insistira na dramatičnosti narativa, rešavajući društveni krug groteskno, dok bračni četvorougao kao da je izašao iz psihološkog realizma. Preterano deluje scena orgija, sa polugolom Adelom i ogromnim crvenim kolima na sceni. Iz prostog razloga jer Šnicler nije ni Ibzen, a ni Dostojevski, da bi se tolika količina prikrivenih emocija markirala režijom. Malo je, ako uopšte ima emocija među likovima. Više je tu Vajldovski laganih dijaloga, frivolnih doskočica i salonske erotike. Pod pritiskom režije tekst puca i gubi sve svoje dobre osobine.
Bonus video: Milan Glavaški, frontmen benda Rebel Star
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
