Pozorišna kritika – piše A. Glovacki: Laki komad sa pucanjem

Podeli:
Predstava Don Žuan. Foto: Sandra Sević/Promo

"Don Žuan" po Molijeru. Tekst Vida Davidović, režija Marko Misirača i Tihomir Stanić. Pozorište "Teatrium".

Don Žuan se smatra mitskim likom, iako mu se – za razliku od mitova – zna i ko i kad ga je smislio: španski pisac Tirso di Molina, 1630. godine, komadom „Zavodnik iz Sevilje i kameni gost“. Po svemu ostalom Don Žuan jeste mit, zavodnik koji krši sve božje zakone drsko i bez skrivanja, izazivajući nebesa da ga kazne. Kada se čudo dogodi, kada kamena statua progovori i zapreti mu paklom ukoliko se ne popravi, don Žuan ni za milimetar ne menja svoj kurs, nastavlja po starom kao da se baš ništa nije dogodilo. Na trećem sastanku sa govorljivim kamenom, kako i dalje ne pokazuje kajanje, pod njim se zemlja otvara i pakao ga guta.

Molijerov komad gotovo da nije igran, uz izuzetak Mocartove muzičke varijante. Kada je ponovo otkriven, u 19. veku, nije imao sreće ni sa publikom ni sa kritikom. Jer – sa kim se ovde poistovetiti, za koga navijati? Glavni lik otvoreno poriče svaku ljudsku vrednost, njegovi protivnici su beznačajne epizode, jednako kao i horda žena preko kojih gazi. Te žene su ili male manipulativne glupače, ili (dona Elvira) nesimpatično hladni princip odanosti i poštenja. Sluga Zganarel jedini nije monolitan, već se lomi između povlađivanja amoralnom gospodaru i potrebe da se pobuni.

Ovaj nerazrešeni obračun između erosa, tanatosa i neba kao principa pravednosti, odnosno racija, tek u 20. veku dobija svoje relevantne interpretacije. Što se predstave u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja tiče, pre je reč o pojednostavljivanju poznatog narativa, nego o interpretaciji.

Ovaj Don Žuan nas vodi u današnji Beograd, u milje nove gradske elite. To su vlasnici elitnih restorana, sa pištoljima ispod sakoa, žurkama, neizbežnim lajnama kokaina i sponzorušama. Radnja se odvija po matrici Molijerovog originala, uz minimum originalnog teksta i maksimum dopisivanja. Imena su posrbljena, odnosno pocrnogorčena, jer je don Žuan Crnogorac (Stefan Radonjić), kao i otac mu (Lepomir Ivković), i Zganarel, ovde u liku strica i posilnog (ozbiljni i impresivni Vladan Gajović). To sa Crnogorcima je i glavni komički zamajac, zasnovan na anegdotskim opštim mestima i imitacijama (uz loš govor). U kontekstu komičnog treba izdvojiti Milicu – ljubavnicu (Ivana Dudić), koja uspeva da opštem mestu od lika zavedene žene da istinske force i komike.

Nije ovo više priča o erosu i tanatosu, ogrešenju i kazni, pobuni i smrtonosnom raspletu… Na mesto kamene statue, izvršioca božjeg gneva, postavljena je naša banalna, ovdašnja politika. Neki mrtvi Sloba se javlja sa nebesa, preteći svojim večnim životom kao kaznom. Posle svega i don Žuan ne biva proteran u pakao, već ga ona Milica spašava iz oružanog okršaja, odakle zajedno beže u budućnost. Našu budućnost.
Predstava namenjena toplim letnjim večerima u prelepom ambijentu Dvorišta, i nezahtevnoj publici.

Ovaj Don Žuan nas vodi u današnji Beograd, u milje nove gradske elite. To su vlasnici elitnih restorana, sa pištoljima ispod sakoa, žurkama, neizbežnim lajnama kokaina i sponzorušama.

Komentari

Vaš komentar