Vilijam Šekspir, Vedrana Božinović: History of Motherfuckers - Koriolan. Režija Andraš Urban. Narodno pozorište Bitola, Makedonija.
Sudbina Gajusa Marciusa Coriolanusa, rimskog vojskovođe iz petog veka stare ere, koju je zabeležio Plutarh, poslužila je Šekspiru kao siže za tragediju Koriolan, generalno najmanje izvođenu od svih njegovih “rimskih“ tragedija. Koliko poznat po hrabrosti i veštoj pobedi nad Volšanima, neprijateljima Rima, toliko je ostao upamćen i po oholosti, zbog koje su mu uskraćene počasti na koje je računao. Gnevan, udružuje se sa dojučerašnjim neprijateljima i udara na rodni grad. Osvetnički mu pohod zaustavlja majka, pa Koriolan na kraju strada od mača nezadovoljnih Volšana.
Narod, pučina, rulja… pokretač je radnje i jedan od njenih glavnih protagonista. Glad, siromaštvo, nepravedna raspodela žita za šta je optužen Koriolan, povrh toga njegova oholost, u očima rimske sirotinje u potpunosti zamračuju njegove ratne zasluge kao i ljudske vrline. Na drugoj strani su patriciji senatori – političari, vlasnici manipulacije, kako danas tako i u vreme Rima. Na trećoj strani je on, Koriolan, sam protiv svih.
Taj motiv, naroda i njegove nesposobnost da vidi dalje od nosa, Andraš Urban izdvaja u svojoj interpretaciji Koriolana, svesno izostavljajući sve ostale, a dramaturškinja Vedrana Božinović ga raspisuje. Reakcije, žalbe, stanja i opservacije rimskog puka pretapaju se u nama savremene priče, što je sve podloga za propitivanje dometa i mogućnosti demokratije, koja je – kao što znamo – vladavina naroda.
Njih petoro su taj narod, sjajni bitoljski glumci, prepuni energije, u čvrstoj komunikaciji između sebe, sa publikom, ali i sa svakom reči koju izgovaraju. To su Sonja Mihajlova, Viktorija Stepanovska – Jankulovska, Sandra Gribovska, Ivan Jerčik i Nikolče Projčevski. A koga zapravo predstavljaju jasno je i na prvi pogled. To je porno-narod, obučen iz kontejnera (Blagoj Micevski); porno sirotinja.
Komad počinje monologom Sandre Gribovski o tome da predstave neće biti, jer njoj nije nidočega. A nije joj nidočega jer joj se sve smučilo, jer je umorna od beznađa i svakodnevne banalnosti, rečju od svega onoga što pošten čovek u ovoj zemlji može da misli i oseća, a očigledno i u Makedoniji (Severnoj).
Galimatijas i đubrište od prepoznatljivih nam fragmenata života je Urban izrežirao. Uz nešto dokumentarnih citata, uz mnogo ironije spram samog pozorišta, njegovih izražajnih sredstava i moći, bez traženja uzroka i posledica, određivanja krivice i krivaca – poturio je ogledalo, rekla bih kao poslednji pokušaj umornog pozorišnog aktiviste da se bar ono malo sveta u publici dozove pameti. Takođe i uz neka opšta mesta svoje estetike – razbijanje govornice (ili je to prazan postament za spomenik), skidanje glumca do gola, polivanje krvlju, ždranje i pljuvanje, razbacivanje brašnom, žestoke songove Irene Popović Dragović… što bih sve takođe podvela pod onaj ironičan kontekst spram pozorišta i njegovog izraza.
Urban ni ne pokušava da stvar poveže u celinu, jer celina bi morala da se odredi na neki način, da odredi pravce delovanja, putanju od situacije A do situacije B, a to je ono što ova predstava ne želi.
Ko je Koriolan? Ni na to nismo dobili odgovor. Ipak, i bez svih tih odgovora predstava je publici savršeno jasna, savršeno komunikativna, i ako je suditi po ovacijama na kraju – katarzična.
