3
"Najsnažniji je u delovima gde se bavi odnosima među zatočenicama, dok one stvaraju brze veze iz nužnosti, boreći se da ostanu blizu svoje dece, držeći se za niti nade da će neka od njih moći da se dokopaju boljeg mesta", piše, između ostalog, Ana Smit u kritici filma "Dara iz Jasenovca", objavljenoj juče u uticajnom američkom filmskom magazinu "Dedlajn".
Prikazivanje filma „Dara iz Jasenovca“ počelo je u američkim bioskopima 5. februara, a u međuvremenu su stigle i prve kritike. „Imamo poslednjih nekoliko dana celu seriju vrlo dobrih, čak odličnih kritika. Naravno, to sad nema veze u smislu izbora za Oskara, ali ima veze što se tiče filma i neku buduću vizuru na film“, kaže reditelj filma Predrag Gaga Antonijević. Nakon negativno intoniranih napisa o filmu u magazinu „Varajeti“ i „LA Tajmsu“, kao i više prikaza na različitim portalima u Americi, objavljena je i u dobroj meri pozitivna kritika u magazinu „Dedlajn“.
„Uvodna scena ‘Dare iz Jasenovca’, srpskog kandidata za Oskara u kategoriji za međunarodni film, pruža mučnu najavu užasa koji slede. Smeštena je u ruralnu Hrvatsku četrdesetih godina 20. veka. Naoružani stražari sprovode veliku grupu srpskih žena i dece na železničku stanicu. Dve Hrvatice koje rade u polju, gledaju prestravljeno, takođe svesne njihove sudbine. Jednoj se susreće pogled sa ženom u koloni koja drži bebu, shvatajući da je ona gleda molećivo. Uz jedno kratko, tužno klimanje glavom bez reči, dete je ostavljeno nepoznatoj osobi, njegova majka zna da bi alternativa verovatno bila znatno gora“, piše Ana Smit u „Dedlajnu“.
Za Antonijevićev film kaže da je „pun takvih trenutaka koji slamaju srce, onih u kojima se odluke o životu i smrti donose u trenu“.
„Nekada ih donose srpske zatočenice koje pokušavaju da zaštite svoju decu; neke donose zaposleni u kampu koji moraju da odluče da li da rizikuju svoje živote pomažući zatočenima. Fatalne naredbe svakodnevno donose ustaški čuvari, koji ubijaju sa nonašaltnom surovošću – čak i kora hleba ili bebin plač mogu da znače smrtnu kaznu“, navodi ona u prikazu filma.
Ana Smit navodi da su „često prikazana iz vizure desetogodišnje Dare, ta zverstva česta pojava u Jasenovcu, lancu logora smrti gde su držani Srbi, Jevreji i Romi“, a hvali glumu mlade Biljane Čekić u naslovnoj ulozi.
„U tihom i dostojanstvenom izvođenju Biljane Čekić, Dara toplim i dubokim očima gleda užasna dešavanja. U jednoj od upečatljivih scena ona se brine o dvojici dečaka dok se njihova majka porađa u prostoriji pored, a pomažu joj samo drugi zatočenici. Vireći kroz rupu u zidu, Dara vidi Vjekoslava Maksa Luburića (Marko Janketić) kao domaćina raskošne zabave na otvorenom, dočekujući visoke zvaničnike uz muzičke stolice, gde zatočenici koji izgube bivaju preklani“, piše ona.
Scene sa muzičkim stolicama i Nadom i Dinkom Šakićem jedna je od upečatljivijih u filmu, a autor teksta u „LA Tajmsu“ je, pišući o „Dari“, pogrešno naveo i da je u pitanju incestuozni odnos između brata i sestre. Ovako tu scenu vidi Ana Smit:
„Čuvarka sa visokim činom Nada Šakić (Alisa Radaković) takođe gleda pogubljenja – dok ima seksualni odnos sa mužem na zadnjem sedištu kola. Dodavanje scene seksa deluje malo u neskladu sa ukupnom atmosferom, a to nije prvi put gde se čuvari prikazuju skoro kao karikature. Ali uprkos nekim grubim momentima, teško je ne ostati pogođen prikazanim užasima, posebno ako se ima na umu da su reditelj Antonijević i scenaristkinja Nataša Drakulić zasnovali priču na svedočanstvima preživelih i transkriptima sa suđenja, stvarajući ‘istinu nastalu ukrštanjem više izvora’, kako je naziva Antonijević.“
U tekstu u „Dedlajnu“ navodi se i da se glavnina priče fokusira na Daru i njenog dvogodišnjeg brata Buda, a da se povremeno okreće ka njihovom ocu, kome je naloženo da „baca tela mrtvih u vodu, prestrašen danom kada će možda prepoznati nekog od njih“.
„Ali najsnažniji je u delovima kada se bavi odnosima među zatočenicama, dok one stvaraju brze veze iz nužnosti, boreći se da ostanu blizu svoje dece, držeći se za niti nade da će neka od njih moći da se dokopaju boljeg mesta. Uprkos tmurnom sadržaju filma, ta nada pomaže nam da ostanemo uz Daru sve do dirljivog kraja priče“, zaključuje autorka teksta u „Dedlajnu“.
